Opet počelo ubijat novinare u svitu. U Rusiji za krivu rečenicu odma te smaknu. U Koreji ideš u radne logore. A u nas je još sve po starinski. Dobiješ bubak. Pogrešna rečenica - sačekuša u mraku.
Ili ti lik iz texta uđe u lokal. I razbije te između glavnog jela i deserta. Ko sudac Trutina iz Makarske koji je razbija Anđelka Ercega dok je čovik ruča. I unda slijedi sto sudskih rasprava, sto priopćenja HND-a, a nikad osuda. Ko što nije osudilo idiota iz Makarske koji je izudara čovika dok je sidija s kašikon u ruci.
I kako je vrime opasno i sve opasnije, sve dođe na onu izreku moga frenda Harisa, kako uvik kavu triba pit u istom lokalu. Lokalu di si dugo i di te svi poznaju. Jer tu, po njegovu mišljenu, možeš pričat pizdarije, gadit sistem i državu, jebat mater Europskoj uniji, pljačkašima iz Vip-a, nekulturnim policajcima iz Imotskoga, pederima koji su obećali Pelješki most, a nisu izgradili, referendumu i PDV-u, i pri tome osjećat se ugodno, ležerno i lagodno, i niko te neće napast. Jer si u svom okruženju. Reka bi jedan tip iz naše povijesti; svoj na svome.
I ovo je već postalo službeno objašnjenje za moju linost da prominen kafić. Zvuči suvislo i opravdano kad me žena počne tlačit da bi ona popila kavu sa mnom, ali u nekom drugom lokalu, a ne dvadeset godina u istom.
A što bi ja minja lokal? Uđen jutri i sidnen u ćošak. Ne kažen ništa, a konobarica skuva kapućino i donese. Ljudi mi dodaju novinu za čitat bez da san uopće izrazija želju za novinon. Kad pročitan jednu, dobace mi drugu. Bez ikakve priče. Sidin, pijen kavu i čitan novine u tišini.
I niko me ne ometa, jer znaju da čitan. Ako izvadin olovku odma neko dobaci konobarski blokić. Znaju da mi je palo nešto na pamet pa ću zapisat. Jer pišen. Za novine i za priče. Njima je jasno da neko živi i od pisanja. Jedino Damir Majić, kaže da ne radin ništa. Da je Bobo vridan, a ja glumac. Evo dok ovo zapisivan na papirić u kafiću side Frki, Bobo, Drinko, šumari Pećo i Mate, Dejan i mala rabočanka, i Pajo Martinac. Čovječe osjećan se ko Fidel Castro dok čita neprijateljski Miami Herald. Jer da ko mrdne na Fidela odma bi ih deset skočilo. Tako je i sa mnom. Niko ne mrda, ali zlu ne tribalo, svi su moji. Rodijaci. Sa svima san u rodbinskoj vezi. A već je poznato otprije da se ja najugodnije osjećan kad san među rodijacima. Dakle, svi oko mene. Osin Paje i male rabočanke. Ustvari, mala teoretski nije moja, al praktično je. Zakapara je nju netjak Stanković, tako da će ona kad-tad postat naša nevista. Znači, svi osin Paje. A Pajo se strašno uklapa u tu nedodirljivu tišinu lokala, di misli i pogledi cirkuliraju u savršenom ritmu, di niko nikoga ne pita ništa, di nema pitanja, a odgovori se znaju. Dovoljan je pogled u nekoga, da znaš kakve je volje, šta radi, i di je bija ovih dana. I kad ne kužiš sve, kužiš da ima neko ko kuži sve. Pajo. I sad kako mi svi u okruženju imaju bar kap zajedničke krvi počeja sam pomalo filozofski razmišljat; šta s Pajon? Situaciju sam postavija u Platonovo doba. Stara Grčka. Atena, 408 godina prije Krista. Šta bi Platon, u svom objektivnom idealizmu, uradija s Pajon? Pajo se dakle, uklapa u savršeni red nesavršenog kafića, i blizak je, i sve ok, ali nije u rodoslovlju. Razmišljajući iz perspektive starogrčkog filozofa nisan smislija ništa. Zato sam svoju nedoumicu, filozofsku i životnu, odma iznija svome rodijaku, koji je upravo uša u lokal,s mokron lumbrelon, i još mokrijon jaketom, i sija do mene, lagano se naslonivši na me, da moja jaketa upije kišnicu s njegove.
- Pa to ti je bar lako, reče rodijak otprve.
S Pajon se pokumiš. I onda si sigur ko banka. Kum ti je ko i rodbina.
I sad ovu ideju moran iznit Paji. A priču objavit.
Da ne bi Damir Majić reka da ne radin ništa. Pišen Damire, pišen.

Puno zdravlja, sriće i iskrenih osmjeha .......
Sretna vam nova 2012.

U vrime izbora u Vrgorcu je uvik zanimljivo. Iako na prvi pogled sve izgleda nezanimljivo. Jer sve se zna. Nema velikih nepoznanica. Uglavnom se glasa za SDP i HDZ. Male stranke ko da i ne postoje, niti koga interesira. Postoje dvi velike stranke i zna se ko za koju glasa. Osim što neki ne znaju di se glasa. I sve je to klasika; i ovi šta pitaju; Đe je općina? I ovi šta ne pitaju ništa. A znaju sve.
Svi oni glasaju. Kod nas su svi birači. Mislin, ovi punoljetni. A šta si punoljetniji, to si bolji glasač. Nekako su najbolji ovi što su prišli 90 i 100 godina. Oni uvik izađu na izbore. Tako i ovi put. Došla jedna stara vrgoračka baba od 85 godina na biračko misto.
- Ne vidin rano ja, ova sitna slova. Godine, šta ćeš. Pomoćeš ti meni, da ja zaokružin. Ja ću glasat za Alena Slavicu. Oni lipi čovik s plakata.
Pravo je lip i šestan. Mladić i po. Ti mi ćeri vidi koja je on stranka ja san zaboravila.
- Gospođo on vam je pjevač, nije on političar.
- Vidila san ja plakat. Ja oću glasat za njega i tu njegovu stranku.
- A koja je njegova stranka?
- Jel Kukuriku?
- Nije.
- Jel HDZ?
- Nije, ali plakat je isto plavi.
-Ma nije gospođo, nije van on u nikakvoj stranci, nije on na plakatu.
-Ma ajde mala, jesam ćorava al nisan luda. Eno ga gori di je Živko Šukanov prije ima gostijonu. Gori je zalipljen.
- A di?
- Supreć gostione od Remetovih.
- Ma nije gospođo.
-Slušaj mala, ne ćeš ti mene varat, ja ću glasat za koga ja oću !
Oću glasat za Alena Slavicu i gotovo.
- Ali bako….
kad je baba počela mlatit boršon po stolu, počelo je komešanje na izbornom mistu.
I onda su proradile institucije. Skočija dečko što mu oko vrata visi iskaznica.
- Bako u čemu je problem?
- A koji si sad ti?
- Ja sam iz GONG-a?
- Odaklen?
- Iz GONG-a, mi promatramo izbore da sve bude po pravilima, da sve bude u redu na glasačkom mistu.
- E unda uredi da ja glasan za koga ja oću.
- Gospođo, samo recite. Za koga vi želite glasat?
- Za Alena Slavicu!!!
- Hm, jel znate na kojoj je on listi, pod kojim brojem, koja je stranka?
- A ne znan sine, zaboravila san. Ali znan da se on zove Alen Slavica. Lipi čovik, zgodan, baš šestan. Sviđa mi se. Za njega oću glasat.
- Gospođo jeste li vis sigurni da je on kandidat na ovim izborima, znate…
- Ma zna ja sve, nego vi ne znate. Ili mi ga krijete. Oćete vi da ja zaokružin vaše. E neću! Oću glasat za Alena Slavicu! Fertik!!!
- Bako njega nema na nijednoj listi, evo ja san prigledala sve, i njega nema – objašnjava cura s biračkog mista, kojoj je već prikipilo po ure zajebancije s babon.
- Lažeš! Ima ga! Plakat je supreć Remetove kuće! Vidila san!
Opet nastaje komešanje, dižu se ovi iz izborne komisije, promatrači, GONG-ovci.
- Čujte, ajde vi ostanite ovde, ja ću sa svojim autom odvest baku gore na pijacu do tog plakata, i lipo ćemo vidjet koja je stranka taj Alen Slavica, i neka baka onda glasa - reče GONG-ovac onako poluironično, a kao mudro, jer je on donija Solomunsko rješenje.
-Ajde mali vozi!
-Ode GONG-ovac priko vrata, i baba za njin.
Doveja GONG-ovac Twinga zagrebački tablica prid općinu, baba se ukrcala i lagano odoše uz pijacu.
-Eno ga, stani, ovde stani, eno ga, vidiš….usićeno kliče baba, dok joj pogled kroz prozor Twinga leti na plakat Alena Slavice.
Parkira GONG-ovac i lagano s babon prilazi ulicu.
Na zidu plakat Alena Slavice. Onako portret iz mladih dana, lip, finćukast, duge kose, smješi se s plakata. Ispod velikim bilin slovima piše: Alen Slavica. A doli niže na bijelom A3 papiru je pisalo: subota 4.12. 21 sat, caffe bar Dubai.
Ali ekipa koja lipi plakate, točno priko toga djela zalipila je plavi plakat, onako vodoravan, na kojem piše: Imamo za koga glasovati: HRAST. Hrvatski rast.

Nakon nominacije za književnu nagradu Fran Galović, povećao se interes za knjigu "Rakija za plućne bolesti", pa je Profil odlučio "Rakiju za plućne bolesti" staviti na police svih Profilovih knjižara u Hrvatskoj.
Od ovog tjedna, knjigu "Rakija za plućne bolesti" Jure Divića možete nabaviti u slijedećim knjižarama:


PROFIL MEGASTORE
Bogovićeva 7
10 000 ZAGREB

PROFIL SUPERSTORE RIJEKA (TOWER CENTAR)
Janka Polić Kamova 81A
51 000 RIJEKA

PROFIL SUPERSTORE SPLIT 1 (CENTAR JOKER)
Put brodarice 6
21 000 SPLIT

PROFIL SUPERSTORE SPLIT 2 (CENTAR)
Šubićeva 7
21 000 SPLIT

PROFIL STORE BRANIMIR CENTAR
Branimirova 29
10 000 ZAGREB


PROFIL SUPERSTORE ZAPREŠIĆ (WEST GATE)
Zaprešićka 2, Jablanovec
10 298 Donja Bistra

PROFIL SUPERSTORE RIJEKA – KORZO
Užarska 1
51 000 Rijeka

PROFIL SUPERSTORE ARENA CENTAR
JARUŠČICA BB, LANIŠTE
10 000 ZAGREB

Ovih dana mi je pun kufer novina. Novinskih vijesti, novinskih pitanja i novinskih patnji. Uđemo u fazu kad se ništa ne događa, a triba ispunit kvotu zadanog broja textova koje moraš objavit misečno da bi na neki način ispunija normu, i da ti urednik iz Zagreba pošalje novčani iznos na bankomat Splitske banke nasuprot vatrogasnog u Vrgorcu.
Već smo duboko zaronili u kvasinu sezone kiselih krastavaca, kad je naše gradsko vijeće prihvatilo prijedlog gradonačelnika, i izglasalo odluku o jednokratnoj novčanoj pomoći neženjama koji se odluče oženit. Gradonačelnik je odlučija, da grad da 7.000 kuna u kešu, svakome u dobi od 30 do 45 godina ko stupi u brak. I onda sam ja na mala vrata objavija tu malu i čudnu vijest, pod naslovom „Udajte se u Vrgorac dobit ćete 7.000 kuna“. Konta san da bombastičnim naslovom potaknem kakvu curu ne bi li se udala za kojeg Vrgorčanina, jer smo po svim statističkim podacima izbili na prvo misto u Dalmaciji po broju neženja. U Vrgorcu, kažu brojke, u dobi od 30 do 45 godina ima 350 neoženjenih muškaraca. Kad sam to objavija, nastalo je ludilo. Ne od žena, nego od kolega novinara. Svaki čas zovu. Oni bi napravili prilog o tome, oni bi došli snimit za televiziju, ajde nađi nekoga neženju, ajde daj broj gradonačelnika itd itd. Ipak, bija san zadovoljan što san uboja pravu temu. Tema je doista životna, ona iz naše svakodnevnice, ona na koju će svi trznit i koju će svi pročitat. Tako san rješija problem, izbacija san dobar text, koji će se vjerojatno pretvorit u temu, pa ćemo imat šta pisat misec dana, ali s druge strane počeja mi se pojavljivat drugi problem. Isto tako životan, i dio svakodnevnice.
Počela je zima, triba bi se grijat, i triba bi usić drva. A moja drva su još na Stiljima, u okomitom položaju. I krenen ja tako popodne u Matokit, da vidin je li opalo lišće, i di bi se moglo upilat malo drva, a da nije daleko od ceste, da ne triba teglit. Nakon kraćeg obilaska terena, nabrzinu san donija odluku, da ću za koji dan doć s motornon pilon i oborit nekoliko dubova u Gažnovcu, i nešto sitno grabovine doli ispod kuće, tako da će bit za ovu zimu, za koju su Indijanci rekli da će bit duga i hladna.
Spuštan se prema kući isprid koje san ostavija auto, kad vidin priko oka kako u rodijaka dimi iz fumara, kako on loži, bit će već ima deset dana.
- Ajd svrati na rakiju!
Skrenem ja na raskrižju desno, kako bi reka Thompson, i iđen vidit šta rodijak radi, a s obziron na studen, možda se i odlučim za rakiju.
U rodijakovoj kući lipo toplo. Ugodna zimska atmosfera. Rodijak se namistija na kauču, pucketa vatra iz šporeta na drva, na televiziji utakmica. Federalna televizija.
-Šta ovo ti gledaš, utakmicu?
-Aha, Široki protiv Borca iz Banjaluke.
-Odkad ti pratiš bosansku ligu?
-Ma, ja to radi kladionice. Igra san fiks na Široki.
- E, bit će Široki dobar?
- Nije loš, pri vrhu su. Naš Mate igra za njih.
- Koji Mate?
- Nelicin !
- A, Roskam.
- Eto ga, vidiš ga, broj 19 u bilon dresu.
Dok Mate trče po kaznenom prostoru Banjalučana, vidin da u 52. minuti susreta, Široki vodi s 1:0, i dobitak s kladionice se smiješi rodijaku.
- Pa šta ima?
- Ništa, šta će bit?
- Ima li šta nova?
- Đavla, šta će bit nova. Ima, daje gradonačelnik 7.000 kuna svima koji se ožene.
- E, čuja san. Moga bi i ti.
- Šta bi moga?
- Potegnit 7.000 kuna.
- Misliš da se oženin?
- Pa e, grad daje 7.000 kuna svima od 30 do 45 godina koji se ožene.
- Znan, baš san nešto konta o tome.
- Pa šta si skonta?
- Rođendan mi je za misec dana. 45-ti!
- E, pa šta si odlučija. Imaš još misec dana, kad prođeš 45, ispadaš iz igre za 7.000 kuna.
- Ma, sačekat ću malo.
- Šta ćeš sačekat?
- Ma, sačekat ću misec dana.
- Što ćeš čekat misec dana?
- Pa, sačekat ću da mi prođe 45.rođendan!
- Zašto?
- Da ne napravin kakvu glupost !


P.S. Široki – Borac 1:1

Jedna moja prija iz Splita, koja godinama ignorira svoj talent za pisanje i moje nagovaranje, često mi prigovara kako bi mora malo pripazit na ponašanje. Njoj se nekako čini da sam malo neotesan, da bi moga malo pripazit, a ne se ponašat ko divljak iz Vlaške. Svako malo kad s njon sidnen na kavu, počne mi grintat kako bi se triba malo ufinit, jer ipak san ja pisac, i nije red da se ponašan nekulturno za čovika iz kulture. Nije baš da ja nju ne obadajen, draga je ona meni, i ponekad mi se čini da bi je valjalo poslušat, jer uvik valja poslušat bistre ljude, posebice žene, ali kad sve saberen, teško je da će doć do nekih promjena. Jebi ga, kako živin u ovom okruženju di živin, posta san pomalo surov, vokabular mi se zna spustit na izričaj rodijaka s planine, a sam po sebi nisan neki tip od romantike, pa stoga i ne smatran da je jako važno otvorit dami vrata, i bit nešto posebno prisan s konobaron kad naručivan kavu. Ili kapućino. Nama iz Vlaške, kako nas ona zove, sve nas iz Imotskog i Vrgorca, nije baš blizak taj splitski đir, i mi ti nismo za puste ćakule s konobaron, i kave na prazan želudac. Mi smo malo greziji, i nama je najvažnije kad iđemo u Split, da imamo dobro auto, po mogućnosti noviji Mercedes, i kad dođemo u Split da imamo para, ako naletimo na koju priju da je možemo odvest na ručak ili večeru, da zajednički manemo kilo pečenoga i popijemo dvi pive, pa nakon toga može i kava. Il kapućino. Sve ona to razumi, ali upire kako bi se ja mora bar malo popravit i ufinit, jer ovakvi kakav san, neću daleko. Jer ovakvi tipovi ko ja, nisu baš za proć u Splitu. Još ovako mršavi ko ja, još kad pustin kosu pa mi se urica bezveze. Kao, bolje je bit kratke pristojne frizure, nego da san ricav i rasčupan. I tako, dok ja razmišljan o svin tin njenin zaključcima, sam zaključujen kako od toga nema ništa. Jer jednostavno, priša san ja 4 banke, i ko će me prominit. Tija ili ne tija.
I dok tako kontan kako ću zauvik ostat nepopularan, i neću proć nigdi dalje, pa ni u Splitu, skontan, kako je jednog tipa, onako malo grezog, iz Dalmatinske zagore, sklonog pečenoj janjetini, s ricavon koson izabralo za gradonačelnika. I to, baš za gradonačelnika Splita. I dok mislin o tome, otvaran novinu, i vidin da će taj ricavi uskoro uć u Sabor. I njegova sestra također.

Mirjana, jel ti stvarno misliš da bi se ja triba ufinit?



P.S. Svaka sličnost s Mirjanom Sanader je isključena.

Već preko dvadeset godina svako jutro čitam novine uz kavu. Pročitam sve dnevne novine šta mi dođu pod ruku. A danas u kafićima ti ponude cili pregršt novina i tjednika, tako da ako te volja možeš saznat sve o politici, lovu, modi i zdravlju. A kako je kriza, svi nešto pokušavaju saznat više, ne bi li se naslutilo nekakvo rješenje za ove godine koje nam predstoje, a po projekcijama će biti loše kao i ove dosadašnje. I evo danas, na 15. studenoga, kada završava mjesec knjige u Hrvatskoj, koji inače svake godine traje od 15.listopada do 15.studenoga, u Jutarnjem listu čitam text u kojem su rezultati analize potrošnje u Hrvata za mjesec rujan. Dakle, službeni podaci Državnog zavoda za statistiku o potrošnji u Hrvatskoj u mjesecu rujnu. I tamo je nabrojano svega, od električnih aparata do poljoprivrednih proizvoda, i svega šta se kupuje u našim malim dućanima i velikim trgovačkim lancima. I tako dok očima kroz naočale prebirem po ljestvici proizvoda, koji idu u minus i plus, za oko mi zapinju dva proizvoda. Alkohol i knjige. U rujnu mjesecu 2011.godine u Hrvatskoj je porasla prodaja alkoholnih pića za 8,9%, i alkohol je među vodećim proizvodima na ljestvici koji su u plusu. Kad se s vrha ljestvice spustimo na dnu, među proizvodima u minusu, uočava se pad prodaje knjiga. U mjesecu rujnu, ljeta gospodnjeg 2011. prodaja knjiga u Republici Hrvatskoj je zabilježila pad od 6,2%. Dakle, građani Hrvatske manje kupuju knjige. A više alkohol. Tako kažu podaci Državnog zavoda za statistiku. Na prvu ruku pomisliš, da je sve ok. Ljudi manje čitaju, malo nas je stiskla kriza, nema se novaca, pa se ne kupuju knjige. A s druge strane, završilo je lito, počeli hladniji dani, iđe se u šumu pilat drva za zimu, pa se triba kupit boca rakije, za zagrijavanje u šumi. Ono, kad se u pilu liva mješavina, zapali se cigar i trzne jedna loza. I sve je to ok. No međutim, kad razmislim malo dublje, ništa mi nije jasno. Ili Državni zavod za statistiku laže, ili smo mi ko nacija otišli u tri p.m. (pisaće mašine). Jer, rujan je mjesec kada počinje školska godina, i kada svoj djeci koja pohađaju školu trebaju knjige. I u tom mjesecu, rujnu, kada u cjeloj Hrvatskoj počinje školska godina, kada su ulice pune učenika s prepunim školskim torbama, u Hrvatskoj se najviše prodaje alkohola a najmanje knjiga. Zamislite, u rujnu pad prodaje knjiga od 6,2%. A rast prodaje alkohola od 8,9%. I šta možemo zaključiti iz podataka Državnog zavoda za statistiku. Zaključujemo, da su u mjesecu rujnu, kada započinje školska godina, učenici u svoje torbe natrpali boce s alkoholom. I takvi idu u školu. I tamo se u školskim klupama časte šampanjcem, pivom, rakijom, crnim i bijelim vinom, te Pelinkovcima iz onih mali bočica. Tzv. Unučićima. I to je valjda taj novi obrazovni program u našem školstvu. HNOS.
Hrvatsko nacionalno opijanje srednoškolaca.

Bilo mi je jako čudno, kad mi je ćaća na ledini isprid kuće Joje Zelina, reka da ćemo gradit kuću u Ćukovini. Zvučalo je dobro i zagonetno. Ako ne i opasno. Lipo je bilo čut da ćemo imat svoju kuću, ali zagonetno, i ujedno opasno zvučala je riječ Ćukovina.
Nekoliko godina kasnije počeja san živit u Ćukovini, u kući kraj ambulante, u našoj kući. A naš susjed Joskan objasnija mi je da je tu svojedobno bija stočni Pazar, po kojem bi se danju trgovalo stokom, a noću ne bi bilo nikoga. Samo ćukovi. Predgrađe di nema ništa i nikog, osim zavijanja ćukova. I od tih ćukova, noćnih lutalica, kvart od Šoljkove kuće do ambulante dobija je ime Ćukovina. Čim smo priselili u Ćukovinu ćaća je nabavija ćuku. Napravili smo drvenu kućicu od dasaka, onih cimentavih što su ostali od kalupa, i smistili ga uz Šoljkov zid, onaj koji je dilija našu lokaciju od vrtla Tone Šoljka.
Bila su neka druga vrimena, i nije uopće bilo lako ranit ćuku, ali svak je ima ćuku, pa smo ga imali i mi. Ćaća je objašnjava da je dobro da imamo ćuku, jer kuća je u gradnji, pa on kao čuva, da nam ne bi niko po noći ukra kakvu dasku, vriću cimenta ili žicu, a meni je jednostavno bilo logično da svak ko živi u Ćukovini mora imat ćuku jer je to takav kvart. I svi su u našem kvartu imali ćuku. A svi smo manje-više bili radničke obitelji, koje su gradile kuću, i taj ćuko je svima bija teret ranit. Ali svi su se nekako snalazili, i svi su imali svog mesara koji bi da kostiju za ćuku. Odeš u mesara kupit mesa za ručka, i onda ti mesar u jednu posebnu kesu ubaci malo za ćuku. Našla bi se tu pokoja kost na kojoj ima još malo mesa, iznutrice, koža i slični dijelovi kojima bi se ćuko moga zabavit i naist. Mi smo nekako bili vezani za Luku Grljušića, a ponekad bi kupovali meso i u Bantula. To su bile dvi opcije od četri. U Vrgorcu su bila četri mesara, koji su imali svoje mesnice, i koji su u njima radili i živili, jer su to bili obiteljski obrti. Baš obiteljski. Milenko Lalin, prinija je svoju mesnicu na svoga sina Tonća, Anđa na svoga Tonća, Luka Grljušić na svoga sina Miru, a stari Bantul na sina Joška. A moj je ćaća tako na mene prinija naviku da iman ćuku. I godinama je sve bilo isto. I u Ćukovini i u Vrgorcu. Ćukenja su lajala i zavijala u Ćukovini, mesari su radili u svojim mesnicama, a mi bili spona između njih. Ćukenja u Ćukovini i mesara na pijaci. I onda se je s godinama stvari počele razvijati. Ćukovina više nije bila prigradsko naselje na putu za ambulantu, a mesari više nisu bili mali obiteljski obrti. Kroz Ćukovinu je prošla široka asfaltirana ulica, ambulanta je postala Dom zdravlja, a neki mesari su postali Mesne industrije. U mesara su se počele povećavat količine mesa, a u Ćukovini se počeja smanjivat broj ćukenja. I tako se trend nastavija. Mesari su počeli iskorištavat svaki komad mesa koji se moga iskoristit, iznutrice i koža počeli su se prerađivat u kobasice, salame i paštete, a iz Ćukovine su nestajale drvene kućice, jer ko će ga ranit na ovu skupoću, a umisto njegove kućice može se stavit kamin ili misto za roštilj. I onda svi vikendon pečemo meso na roštilju. Jer to je gušt. Otić u Pivaca i kupit mesa za na gradela i peć ekipi. U miru i tišini. Bez laveža i bez zavijanja ćukenja. I opit se nakon što se naidemo pečenog mesa. I onda pijani pričat kako je nekad bilo lipo. Kada smo svi bili isti. Sirotinja, koja je gradila sebi kuću. A ćuki kućicu. U Ćukovini. Koje više nema. Nigdi. Osim na Google Eartu.

KOPRIVNICA - 18. Galovićeva jesen, manifestacija posvećena velikom književniku Franu Galoviću, ove će se godine sastojati od tri dijela – već uobičajenog festivala književnosti, koji će biti od 27. do 29. listopada te njegovog pred i post programa. Priredbe će se odvijati u Koprivnici, Peterancu i Đurđevcu. Na manifestaciju će doći brojni istaknuti književnici, poput Jakše Fiamenga, Krešimira Bagića i Stanislava Marjanovića, a budući da poetika Galovićeva djela ima nešto od duha europskog ekspresionizma, organizatori su pozvali i po jednog pjesnika iz Njemačke, Austrije, Mađarske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Vojvodine, rekla je predsjednica organizacijskog odbora Enerika Bijač.
- Usudim se reći, s obzirom na sva ova imena koja ovdje sudjeluju, na sve subjekte koji su suorganizatori na neki način, da je ove godine Galovićeva jesen postala zapravo jedna institucija koja je objedinila kulturu i prosvjetu Podravine, kazala je Bijač.

Za nagradu 'Fran Galović' za najbolju knjigu zavičajne tematike odabrani su finalisti, koji konkuriraju za nagradu od deset tisuća kuna.
To su Ludwig Bauer s knjigom 'Zavičaj, zaborav', Silvija Benković Peratova i 'Tetin luštrin', potom Jure Divić 'Rakija za plućne bolesti', Miro Gavran 'Kafkin prijatelj', Miroslav Slavko Mađer i knjiga 'Domaće stvari', Ljiljana Matković 'Muška krv' i Helena Sablić Tomić 'Grad koji šarmira'. Na Galovićevoj jeseni bit će dodjeljena nagrada i za kratku on-line priču, kao i nagrada 'Mali Galović' u kojoj se likovnim i literarnim radovima natječu učenici sedmih i osmih razreda te srednjoškolci.

Već sedan-osan godina borin se sam sa sobon i sa svojin projektom ranča na selu. Kad san bija mali nije mi se dalo s ćaćon ić na selo, jer to nekakvo bavljenje poljoprivredon i obilaženje starih kamenih kuća nije mi nimalo bilo napeto. Bilo je prišnijih stvari. Kad san upisa fakultet reka san ćaći, da kad završin fakultet da ću kupit biloga konja i da ću ić živit na Stilja. Ćaća se samo nasmija i ladno reka; nisi ni počeja studirat a već si poludija. I tako se moja ljubav za djedovinom svela na povremene ispade, a kako se stvar s fakson otegla, nisan stiga kupit biloga konja pa tako nisan ni oša živit na selo. Osta na asfaltu. I sad guštam. Stigla mi autocesta 500 metara od kuće, i svaki vikend mi isprid vrata prođe oko 25.000 auta svih vrsta, dimenzija i registarskih oznaka. Kad popizdin od sve te gužve i buke koje nam je donila autocesta iđen na Stilja, sadin voće i povrće, uzjagan voćke i divanim s rodijacima koji su ostali živit u planini. A da mi sin ne dobiva ospice na spomen sela kakve san ja dobiva kad me ćaća vodija sa sobon, ja san svoga od prvoga dana počeja vodit na Stilja, tako da mu je sad to normalno, čak i drago. Jer je gore u našem rodnom kraju već steka prijatelje. Barba Dendija, koji je rođeni Vrgorčanin, moj je Mate upozna na Stiljima, i sve ove godine je ubjeđen da je on neki naš daljnji rođak koji je osta živit na selu. A barba Dendi je cool. Svaki put mu da soka i lipo popriča s njim. Jednom je samo bija zajeb kad ga je počastija paprenon kobasicom. Mate je malo guloz, na jednoga svoga, kojega su ko dite zvali Gulozan, pa je odma poletija uzet fetu onoga šta je barba Dendi nariza, a poslije cilo popodne mu nisan moga objasnit zašto njega peče jezik. Ali isto ga to nije smelo da s radošću iđe na Stilja. Pogotovu kad iđemo s motoron. I kontan ja neki dan, vakat je da su trišnje zrile, iman par stabala od par godina, nije da će sad bit neka ogromna količina, ali bit će malome za najist se i ponit u kesi doma sestrama. I tako, zaputimo se ja i Mate s motoron na Stilja. Došli gori, kad imaš šta vidit. Ni na jednoj trišnja nema ni jednog ploda. Gledan začuđeno, znan da ih je bilo ima jedno desetak dana, bile onako roze, sad kad bi tribale bit crvene, nema đava jedne. Gledan po zemlji, nema ni jedna. Nisu opale, nije ih kiša otukla, nije ih vitar otpuva. Ali ih nema. Popizdija san. Ma da je ostalo bar par komada da mali ubere, nekako bi prižalija stvar. Ali brate mili, ni jednu jedinu nisu ostavili. Oden do babe Frane, koja živi u susjedstvu, ne bi li sazna bar štagod o trišnjama.

-Baba je li bija ko u onim mojin trišnjama, je si li vidila koga?
-Nisan.
-Sve mi je trišnje neko obra.
-Ne zna sine, nisan vidila nikoga.
-Baš nikoga?!
-Ma nikoga. Je bija oni mali Jure, tamo s krajnji Stilja. Ali ima desetak dana. Doša je s auton unde kraj tvoj zemlje. Bija je s nekon ženskon. Odali su tudan. Njoj je nešto bilo upalo u papuču.
E?
Imala je neke litnje papuče.
Sandale?
E, sandale.
Unda su zašli tamo di su tvoje trišnje. Oboje zajedno.
E…
I nije je bilo jedno po ure.
Kašnje san vidila da je on sam izaša otamo. Nije ima majce. Izaša je gol do pasa. Ona nije izašla.
E sad,…. šta je bilo s njezinon papučon i tvojin trišnjama ne znan....
..ali on se slatko smija.

Pisac i novinar, Jure Divić predstavio je svoju novu knjigu „Rakija za plućne bolesti“ na nesvakidašnjoj promociji, 26 metara ispod zemlje.
U napuštenom rudniku asfalta Paklina, nedaleko od Vrgorca, Divić se s dvadesetak znatiželjnika spustio u utrobu zemlje i održao predstavljanje svoje nove knjige.
Članovi Moto kluba „Dvi kule“ iz Vrgorca očistili su ulaz u rudnik koji je zatrpan odronima s gradilišta buduće dionice autoceste Dalmatine, te su osvijetlili jednu rudničku cijev u kojoj je Divić održao promociju svoje nove, četvrte po redu, knjige proze. Na temperaturi od 17 stupnjeva, gotovo 20 stupnjeva hladnijoj nego li vani, Divić je čitao svoje nove kratke priče među kojima i dvije kratke priče koje su osvojile nagradu na natječaju za najbolju kratku priču na WH Festu. Po izlasku iz rudarske jame svi su dobili po čašicu rakije, besplatan primjerak knjige i promotivnu majicu „Rakija za plućne bolesti“ koju dodjeljuje Turistička zajednica grada Vrgorca, sponzor i promotor Divićeve nove knjige.
Nakon prvog čitanja underground proze u rudniku, Divić je najavio i slijedeće slične nastupe na kojima će predstavljati svoju novu knjig

Iz tiska je upravo izišla nova knjiga Jure Divića.
„Rakija za plućne bolesti“ četvrta je objavljena knjiga Jure Divića. Rakija vrgoračkog pisca i novinara uskoro će biti promovirana diljem Hrvatske, BiH i šire.




Kroničar, kritičar, komičar


U drugoj zbirci kratkih priča i zapisa „Rakija za plućne bolesti“ Jure Đ. Divić ostaje vjeran pripovjedačkom postupku i načinu fabuliranja prepoznatljivom iz prvoobjavljenog proznog uratka „Vrgoračka kronika“. Većina je priča periodično izlazila u vrgoračkim i makarskim lokalnim novinama, međutim, zbirka nije preslik i reciklaža starih tema, i nadalje je nadahnut u odabiru i zapažanju, svjež i aktualan u problematiziranju, britak i oštar u analiziranju.
Primjera, prigoda i tema ne može nedostajati, a pripovjedaču su prigoda da ih ovjekovječi u niz više ili manje nepovezanih pripovjedačkih krokija, sentimentalnih zapašanja i preciznih seciranja.
Iako su ove kratke priče zavičajno jasno smještene u Vrgorac i okolicu, a ta okolica cijeli je svijet, od na pogled udaljene Hercegovine i nešto udaljenijeg Japana i Amerike, one su svojom humanističkom porukom, prepoznavanjem ljudskih karaktera, tipičnih obrazaca ponašanja zapravo univerzalna „mentalna mapa“ čovjeka u bilo kojoj sredini. Ovo je sredina, kao uostalom i svaka mala zajednica naše Dalmatinske zagore, njegovala britki humor, ponekad nemilosrdan i surov prema objektu izrugivanja i „hvatanja u đir“. I to ne iskorjenjuje propagirana korektnost, a manirom dobrog kroničara, Divić će u svakoj prigodi pronaći prikladnu temu koju može izvrgnuti svom grintavom, zajebantskom kritiziranju.
Zato se i japanska tehnologija u „Brikom u rebra“ i američka konzumerizam u „Rodijacima iz Amerike“, lokalpatriotsko šegačenje u „Čaju od kamena“, skakanje do susjedne hercegovačke granice, tako fino odražavaju u zapravo zavičajnom kontekstu ovih priča gdje bivaju dosljednom dijalogizacijom dovedene do svog apsurda i izazivanja komičnih efekata, a ta se komičnost gradi fabuliranje i dijalogiziranjem svedenim na osnovnu fabularnu nit. . Kratke u svojoj (ne)dorađenosti, stilski se i formalno ipak zaokružuju autorovom hinjenom nebrigom za standard, kratkoćom izraza, dosljednim fabuliranje oko centralne točke, a to je neki događaj, dijalog uhvaćen preko uha, besposličarsko prepucavanja i upravo ta nedorađenost i zadržavanje na jednom fabularnom tijeku osigurava efektnost poentiranja i prepoznavanja biti (poljoprivreda, iseljavanje, turizam, „bombonomanija“ itd.).
Divić može sebi, dosljedno i namjerno, dati dvije uloge, a to su sudionik i promatrač, dvije stane omogućuju mu da jednako „opere“ lice i naličje kao što je to, npr. učinjeno u „Svečanom padanje u nesvist“, „Carinicima“.

Prostor male sredine prikladan je upravo zbog mentaliteta „svi o svima i svemu sve znaju“ da se pisac naruga i globalizaciji i zavičajnoj uskogrudnosti i paranoičnosti, npr. u „Po ure avanture“, ali i dobrohotnosti. Ne ostaje pošteđen nitko, ošto pero („američko“), tipkovnica, laptop služe jedino njihovoj brzoglasnoj distribuciji do čitatelja. Vrckavost i lucidnost zapažanja neke su od značajki ovih tekstova, duhovitost dijaloga uistinu u ovim se krajevima njeguje kao oblik humora, spontan i surov u isto vrijeme, kalamburske dosjetke, hvatanja u đir oblici su čak i svakodnevne komunikacije i bila ovoga grada, što je tko rekao, gdje se što dogodilo, tko je kome smjestio, ne umire niti u ovim, tehnologijom i, promijenjenim vremenima. Teme su se promijenile, ali je ljudska bit ostala ista i Divić se vješto služi upravo takvim pripovjedačkim postupcima usvojenima i nesvjesno preslikanima iz sredine koja ga nužno oblikuje.
Fabula gradi dosljedno, čini se da unaprijed zna što želi pokazati, i čitavu priču gradi prema tom završnom krešendu. „Semafor“, „More“ možda su najbolji primjeri za to. Vodi čitatelja putem kalamburovskim dijalogiziranjem, monoloških „filozofiranja“ finom dramaturškom zapletu, uvijek doduše, kratkom i sažetom, dosljednom dijalogizacijom dovedenom ponekad do svog apsurda i izazivanja komičnih efekata. Ne bješi od detektiranja problema postupkom potenciranja karikiranjem i pri tom ga ne zanimaju ga pritom sporedni detalji, on se usredotoči na jedan detalj i izvlači iz njega maksimum. Dijalozi su zato škri i svedeni na minimalnost obavijesti, rečenice iskaču ponekad iz svoje semantično-strukturalne logičnosti, ali u tome i njihova draž, pisac u njima doslovno simulira govor sredine, neizvještačenost, a glumljenom nebrigom za njihovu standardnost pridonosi uvjerljivosti i životnosti fabuliranja.
Zavirimo li dublje u nihovu strukturu, zar u njima ne pronalazimo tipično ljudke, svevremenske: malo zavisti, lukavog dodvoravanja, bolne nostalgičnosti i puno smijeha.
Geg, detalj, mig, aluzije, imena, nadimci i nazivi poznatih ljudi i lokaliteta dobrodošli su da kosturu priče daju onu životnost i ukorijenjenost, a samim time i toplinu onog domaćeg, bliskog prostora prepoznatljiv okusa i mirisa kao što je to postigao u „Rakiji za plućne bolesti.“ Dobar bi stand-up komičar kod Divića mogao naći neiscrpno vrelo dosjetki i gotovih kazališnih britkih monologa.
Nije zanemarivo niti autorovo bavljenje fotografijom jer je i tu jednako potreban osjećaj za fokusiranje, hvatanje trenutka, detalja koji cjelini daje onu specifičnu draž., a i stvari bolje vidiš zaštićen sigurnošću objektiva.
I sigurno, dobar bi stand-up komičar kod Divića mogao naći neiscrpno vrelo dosjetki i scenski dorađenih britkih monologa.
Antonia Galić

Opet san u dilemi. Razmišljan kako bi bilo pristat pit kavu. Razmišljan i o tome da pristanen ić u omiljeni kafić. Jer, jedna mala nestrpljiva mi je rekla da san star. A od kad san star, posebno u ovaj neki zadnji period, počelo mi svašta smetat. Posta san i pomalo gadljiv. Nisan više ko prije, ne mogu podnit stvari koje san prije podnosija. A u nekin drugin stvarima vraćan se u mladost. Kad san bija fin. Sada u nekin momentima postanen finćukast i opet mi počne svašta smetat. Ko neki dan jedna scena u mom omiljenom kafiću. Na mom omiljenom kapučinu. Inače, ja ne volin sidit za šankom, ali, eto, sija san. Ko po đavlu. I to tamo na oni ćošak di se šank mota u slovo L, tamo di uvale cafe aparat. Kako san ja malo više od čitanja, a manje od barenja konobarica, uvik više volin sist za stol i čitat novine nego zupit na šanku. Šank je obično uzak i ne moreš raširit novine. Zato lipo sidneš za stol pa raširiš novine i čitaš. Ponekad raširin i zjenice. U situaciji kad se konobarica vraća od mog stola prema šanku. Tada mi se znaju zjenice raširit. Zbog nedostatka svitla kad mi se njeni bokovi i, ne mogu reć na šta san sad pomislija, kreću isprid očiju. Tada ne vidin ni naslove, a kamo li mala slova. Jer, fali mi svitla. A i dioptrija mi nije više ko nekad.
I tako sidin ja za šankom, konobarica cidi kapljice kave u šolju iz aparata za moj kapučino. Prethodno je ubacila cukar, a još samo da napravi pjenu i ulije malo mlika. Dok ja uglavnom pratin taj proces stvaranja napitka, kroz očale i sve moje dioptrije kužin kako jedan žohar lagano i elegantno šeta po posudi u kojoj je šećer.
- Šta je ovo, mala?
- A nu, vidi ga di je doša!
- Šta di je doša, daj baci ovo sve!!!
- Ma ne boj se, to je naš domaći!
- Koji domaći, jebate???
-To je naš kućni! - reče konobarica s osmjehom i stavi mi na šank kapučino.
Gledan u onaj kapučino i sve se pitan kako bi se sad triba ponašat? Bi li triba napravit scenu ili da se i ja smijen i da buden sritan šta je to domaći žohar?! Jer, kojin mi je tonon rekla ositija san da triban bit sritan što je domaći, a nije neki industrijski žohar. To mi je odma zamirisalo na neku teoriju zavjere. Zamisli, industrijski žohar. Proizveden u laboratoriju neke tajne sile. I takvih je na tisuće. Pušteni iz laba.
Sa super tajnim čipom u sebi. I nano tehnologijama, koji u mikrotrenutku ispuštaju razne kemijsko-biološke otrove i neke sedative koji poboljšavaju okus šećera, a samin time i kapučina, i ulaze ti u organizam, a da nisi ni primjetija. Jer si bija sritan dok piješ super okus.
A onda oni vladaju tvojim krvotokom, reguliraju ti želučane kiseline, limfu, nervni sustav, a na kraju i moždane stanice. I taman kad ti misliš da vladaš situacijon počne te vatat neka fibra. Mučnina i bol u mišićima. I sve to neće pristat ako pod hitno ne kupiš ovo novo najnovije super turbo djelotvorno cjepivo.
I kako ne bi bija u dilemi!? A još k tome jedna mlada gospođa me uporno zove na kavu u jedan drugi lokal. A meni se baš sviđa. Mislim, lokal.

Stalno pokušavam spojiti naoko nespojive stvari, kao što su arhaizmi u hrvatskom jeziku, posebice ovi iz Dalmatinske zagore, i rock'n'roll i njegove tvorevine iz vremena mog odrastanja. Ponekad složim kakvu dobru rečenicu sa svim tim dijelovima, a ponekad mi se čini da doista nema smisla. Jer, ne idu me ovi arhaizmi. Nekako mi ne stoje. Još kad ih pokušam digdi proturit, onako u svakodnevnom razgovoru s rodijacima, počnu mi se rugat. Kao, ne stoji mi. Di će tip s tri rećine u uvu i crnoj kožnoj rokerskoj jaketi pričat ko njiov dida i baba?!
I onda priča ode u široko, a ja in počnen izgledat ko Thompson. Ko neki rocker, a barata starohrvatskim izrazima. A to mi se nikako ne sviđa. Mislim, to da bacam na Thompsona. To nije nikako dobro. Krene te lipo, ali na kraju završi prilično loše. Sve u početku bude sjajno, budeš poznat, imaš sponzora koji će platit da ti naprave nove zube, s vrimenom dobiješ i frizera da imaš urednu frizuru, kupiš novi motor koji možeš vozit po dernecima i snimat s njim spotove, slava ti priđe granicu, a onda ti - granice zatvore.
A kad ti zatvore granicu moraš svima objašnjavat da ti slučajno nosiš crnu jaketu i crne majice ili košulje, a da si te neke izraze naučija od svoga dida koji igrom slučaja eto nije svira ritam gitaru s BB Kingom nego je tih godina mora odlučit bi li oša u ustaše ili partizane. Pa, kako je bija neodlučan, otiša na Novi Zeland kopat gumu.
I taman kad sam mislija odustat, trefin se u rodijaka u kući, a na televiziji neki dokumentarac o BB Kingu koji svira s nekon svojon ekipon u litnjoj kužini. Side na sećiji i svi obučeni u crno.
- Vidi ih, rodijak, svi u crno obučeni!
- Krvi ti Isusove, rođo, ko će Evropi objasnit da nisu ustaše?
- Rođak, ne kaže se hrvatski Evropa nego Europa, sa U!
- To mi se sviđa, rođo, Evropa sa U!
- Ha, ha! Ništa od toga, moj rođak, nema ti Europe s tvojin U, nego pojačaj televiziju, vidi kako praši, plesat ćemo malo.
- Ja da ti plešen kako crnac svira??? E, neću!!!
- Jebi ga, rođo, već plešeš!

Kad sam ja bija mali jedva smo čekali da mater spomene more. Odlazak na more bilo je nešto posebno. Specijalno. Kao neki doživljaj koji je iznad svega što ti se može dogodit liti. I jedva bi čekali polazak. A pripreme su bile puno ležernije nego sada. Uzelo bi se šugoman, mater bi nas potrpala u Moskvića i pravac Makarska. Putovalo se je malo više nego danas, ali i tih četrdesetak minuta prošlo bi ko za čas. Jer, jedva smo čekali Stupicu da nam se ukaže veliko plavetnilo! Mater bi par kilometara najavljivala «sad će more», a mi bi lipili facu za bočna stakla auta. I onda, kad bi stigli, onako vrući i znojni, nije bilo nikakvog čekanja, nego direktno iz Moskvića u more kod Žute kuće. I onda nema izlaska dok svi ne pomodrimo. Kad bi već zubi otpadali od cvokoćanja mater bi nas istrala vanka na sušenje i doma. I nije bilo nikakve zajebancije ni pomisli da ne poslušaš mater. Nije bilo potpitanja kad bi ona rekla da nam neće kupit sladoled. Sve je bilo kako ona kaže. Pa i za sladoled u uru kad ona odredi. I sritni bi se vraćli doma u Vrgorac, a obično bi već kod Volicije popadali od umora i utonili u san na zadnjem sicu. Oni tvrđi izdržali bi do Stupice. Uglavnom, tek kad sam odresta skužija sam ostatak ceste do Vrgorca. I onda bi se doma marljivo radilo sve šta mater kaže, jer nas je vodila na more. A ako budemo dobri ići ćemo opet. I danas mi se sve slike vrte po glavi ko neke super lipe slike djetinjstva koje pokušavam usporedit sa slikama koje moja dica imaju kad idu na more.
A danas ova dica, svačija, pa i moja, nekako nisu ni od mora, ni od nikakvih iščekivanja. Za ništa ih nije briga. Nema toga šta bi ih moglo oduševit da odma skokom polaze kad im ja ili žena kažemo. Kad kažem da ćemo popodne iza ručka ić na more, bar jedno me upita s kojim autom. Jer, ako ćemo sa starim, koje nema klimu, oni ne bi išli. Prevruće im je. A ima se po ure vozit. Ako se odluče da bi išli moraš im odma u trgovini kupit pola dnevnice mita. Od slatkarija do sokova koji se njima sviđaju. Nema kupit sok koji se tebi sviđa, ko meni Coca-cola. Oni će multivitaminski.
«Ali, tata, pazi, nemoj mi donit onaj što ima mrkvu!»
Ko da u mrkvi nema vitamina! I onda spakujemo stopedeset potrebnih i isto toliko nepotrebnih stvari za popodnevno kupanje. Bit ćemo na moru par sati, a oni nose stvari ko da idemo par miseci. Ma briga me šta sve nose, nego me jebe šta sve moran utovarit i istovarit, vuć na plažu i s plaže i pritumbavat po autu! Ako popizdim, onako kad mi se ne da, žena me odma ubije pogledom.
«Pa kako možeš tako, to je radi dice!»
I unda, kad skužin da sam ko Pale sam na svijetu, ili bolje reć sam protiv svih, nosin i mučin.
Dođemo tako blizu plaže i već počme ko licitacija na koju ćemo plažu. I onda ide selekcija od Sv. Petra do Raca. Koju god spomenem njima ne paše. Dođemo tako isprid Meteora, nema deset metara do plaže, javi se meni moja Luca.
«Tajo, more je puno hladno, ja se danas neću kupat.»
Pogledam je onako poluzbunjen, a polupopižđen i produžim na plažu. Ne govorin ništa, skinen japanke i odem u more. Uđen u plićak, a ono noge otpadaju od leda. Stvarno hladno! Ne da se ni meni uskočit. Mala mi odma predloži da bi bilo najbolje da mi odemo na slaju, a «ti tajo možeš popit kapučino». I onda odemo. Dica manu slaju, ja kapučino, malo se ubije vrime i odemo doma. A nismo se ni okupali.
Sljedeći put ista priča, istovarin pola auta i ko posljednji luđak nosin tri dušeka, dvi maske, dva mobitela, fotoapart, torbu sa šugomanima, i peraje, i disalice, i iden na na plažu, onako zadnji u koloni. Jer, dica piče ispred mene ko kad ne nose nikakav teret. Dođen na plažu, taman se skidamo, kad meni Luca, onako dok skida majicu, pametno reče.
«Tajo, iden ja odma u more, danas je more toplo!»
Gledan je kroz sunčane naočale, a mala se već baca u more. Spustin stvari, dogegan se do mora, uđen, a ono toplo ko, rekli bi naši stari, pišaka. Počnem plivat i sve razmišljam kako ova moja mala s kraja zna je li more toplo ili nije. Neki dan je s dvadeset metara zaključila da je hladno, a sad s iste udaljine da je toplo. I oba puta pogodila. I prođe tako dan u vaćanju dice po plićaku i sinjanju mladih Čehinja, i zaboravin pitat koja je fora, u čemu je tajna.
Nakon tjedan dan žena dobila godišnji i idemo svi kolektivno na more. Ajde, ovaj put malo rasterećen, nosi i žena dio stvari. Dođemo taman isprid Dalmacije, spuštamo se cestom prema plaži, a Luca će mi opet ko iz topa.
«Ja se danas neću kupat. More je hladno!»
Žena pogleda u mene, a ja više ne znam šta bi reka. Kontam, mala ne zajebaji! Spustin se do mora, dođen u plićak, stavin jednu nogu, a ono hladno ko led. Počnem se smijat, onako mahinalno. Jebote, u čemu je fora? Kako Luca pogađa svaki put?
«Luce, ćeri, anu, dođi vamo!»
Iđe mala onako lepršavo priko žala i dođe mi u plićak.
«Reci ti taji svom kako ti svaki put znaš kad je more hladno, a kad je toplo?»
A mala se odvali od smija.
«Pa, tajo, jesi glup! Pa pogledaš, tajo!»
«Kako pogledam? Ali, Luce, ti si gori s ceste vidila da je more hladno. Kako?»
«A, tajo… baš si blesav. Pa vidiš sada, tajo!»
«Šta vidim?»
«Pa pogledaj ljude po plaži.»
«E?? Vidim ljude, pa šta?»
«Pa, tajo, vidiš da svi leže na plaži, niko nije u vodi.»
«Pa šta?»
«To, tajo, znači da je hladno. Kad s ceste gori vidiš da su svi u vodi znači da je toplo, a kad nikog nema u vodi onda je hladno. Kužiš?»
Gledam malu, a neki osjećaj sriće me prožima. Sve je ok. Imaš pametno dite. Iako si ti tukac.

Makarska, 28.7.09.

U ovom ludom gradu kao i u svim malim mistima Dalmacije, nije lako bit novinar i policajac, a bogami ni meteorolog. Mi imamo jednog meteorologa koji je zadužen da svaki dan ode do meteorološke stanice i očita podatke šta su raznorazna mjerila zabilježila i onda se on javi na lokalnu radio postaju i kaže, kako je bilo vrime i kako će bit. Koji je vitar puva, kolika je bila vlažnost, koliki pristisak oliti tlak, je li bilo sunčano ili je padala kiša ili snig i koliko je bilo oborina po kvadratnom metru itd, itd. I onda na kraju dana pošalje izvještaj Hidro-meteorološkom zavodu Hrvatske da oni zabilježe u svoju statistiku i da navečer u Dnevniku na HTV mogu reć kolika je temperatura bila u kojem gradu pa i našem. Obično liti mi i Knin budemo najtopliji, ono oko 40 stupnjeva i malo više. Kako i ne bi kad imamo ovoliko usijanih glava, od silnog usijanja i mora bit pakleno vruće. Kad obavi sve, lipo ode na gemišt u konobu i opet tamo svojoj ekipi ispriča sve, kako je vrime bilo i kako će vrime bit. Ekipa ko ekipa, sklona zajebanciji i nikako nema razumjevanja za njegov perfekcionizam i slijepo vjerovanje aparatima koji mire ovo i ono. I unda iđu razgovori, je li bilo +31 stupanj ili plus 32+, jer kao oni mogu osjetit na svojoj koži taj jedan stupanj razlike. I taj stupanj je jako bitan. Jer se rasprave obično oduže do kasno u noć dok gemišti po glavi ne počmu dostizat dvoznamenkaste brojeve. I unda počinju još čudniji metri i parametri. Svak zna sve, ali opet meteorologova mjerila su najpametnija. Jer oni to mire u milimetar. U stupanj. To je posebna tehnika koja ne može omanit. To je tehnologija, nema tu zajebancije.
I dok je meteorolog ima svoj expoze o savršenim mjerilima vani je počela padat kiša. Ustvari kišica. Padala jedno po ure pa pristala. Dovoljno da nekom iz ekipe sine ideja kako će sutra izgledat izvještaj o količini padalina po kvadratnom metru. I dok su jedni ostali s meteorologom koji je već bija «zona ozona», i objašnjava ekipi koje su razlike između ciklona i anticiklona, i kako je južina drugačija kad je ta đavlija Đenovska ciklona, dvojica iz ekipe su se već penjala na glavicu s meteorološkom stanicom, ili ti ga postajom. Kad imaš šta gori vidit, od te puste tehnologije. Jedan termometar isti ko i onaj za mirit dici fibru, i veliki komad pleha od jednog kvadratnog metra s kojeg se padaline slijevaju u jednu malo veću menzuru. I koliko vode ima u menzuri, toliko je palo litara po kvadratnom metru. I kako je kiša padala jedno po ure u menzuri je bilo oko litra i po vode. Znači taj dan bi tribalo bit litra i po po kvaratnom metru padalina u Vrgorcu. Fantastično. Litra i pol. Kad on to pošalje u Zagreb neće ga ni spomenit na Dnevniku. Neš ti litra i po. Odma rade mobiteli i zove se čovik čija je kuća uz tu meteorološku stanicu. Čuj stari, taka i taka stvar. Odma čovik izlazi iz kuće i razvlači crivo od vode za zalivat vrta. I operacija počinje. Otvara se pipa, vode ide kroz crivo i normalno, nadoliva se u menzuru. I za čas već 21 litra po kvadratnom metru. Stali, gledaju, smiju se. Malo. Amo još malo. 45 i po litra po kvadartnom metru. Super. Amo još malo pa šta god bude. I tako nadolilo se u menzuru malo više. I kad očitaš crtice lipo se vidi 61,5 litara kiše palo taj dan. I unda ekipa nazad u konobu. I nastavlja se priča i nastavljaju se gemišti. I tako sve do besvijesti. I onda u jednom trenutku od puste priče i alkohola besvijest se pretvara u nesvijest. To je već znak da gazda konobe sve potra kući. I sutra ujutro, sunčan dan, svi u konobi mamurni čekaju vijesti na radiju one jutarnje. Prvi izvještaj o vremenu u našem gradu. Sunčano, s malo oblaka, temperatura 28 stupnjeva, najviša dnevna će bit do 36, što će biti isto kako i jučer, iako je jučer padala kiša i naoko je izgledalo hladnije. Jučer je palo oko 61 litra kiše po kvaratnom metru. Ekipa ceni od smija. Valjaju se po šanku. I onda ide smirivanje. Svi mučat do večeras. Jer će se večeras zajednički gledat dnevnik s metorologom. I stiže Dnevnik. Bija dnevnik, svi sukobi od naši sa Slovencima do Amerikanaca u Iraku, bija sport, i pojavljiva se Vlasta Tutiš i vremenska prognoza. Vrime vako, onako, a bilo je i malo kiše u Dalmaciji, ponajviše u dalmatinskoj zagori: Knin 3 litra, Sinj 3 litra, Imotski 2 litra i u Vrgorcu nevjerojatni 61 litar. Izgleda da su se oblaci istresli nad Vrgorcem. Ekipa u konobi po podu. Upala mišića od smija. Jedino meteorolog sidi.
Hm, …Vlasta, Vlasta…

Opet došli rodijaci iz Amerike. Ovi Đon, šta je u nas Ivan, ili kako ga u selu zovu Iko, i onaj drugi, kojemu Amerikanci nisu preveli ime. A i on pogodija takvi. Nekakav nikakav. Niti ga ko zove niti se komu odazivlje. Nije od neke priče. Samo sidi u šuti. I svi ga puste na miru. Prije nego šta je stiga o njemu je stiga glas da ne zna govorit i tako su svi prihvatili da je Iko taj s kojin triba govorit. Ali, isto mi se čini da i ovi drugi, šta se u stvarnosti po naški i američki zove Hrvoje, konta stvari. Sve ko fol ne razumi, ali isto kad je baba rekla «evo sad malo fažola na salatu, pojidite to dok se meso ne ispeče» nije uopće reagira. Znači razumi, nije budala. Šta bi se sad natuka tu zelenih fažola na salatu kad će doć pečeno. Je upola Amerikanac, ali krvotok je naš. I mozak. Koji reagira na neke čarobne riči, koje ode na Balkanu imaju uzvišeno značenje. Pečeno. Koji izraz! Da ti mozak stane. Samo nos radi. Najprije zamiriše prostorija unda se pojavi. Još s kumpirin. Mladon kapulon. Pa i najgluplji Amerikanac bi ga ubacija u stomak. Kamoli ne bi rodijak, ovi šta se pravi tup.
Vidin ja, lipo njemu. Niko ga ništa ne pita, ne tare ga niko. E, neš majci, da vidiš malo kako je bilo meni kad san doša iz Nove Zelande. Nisan zna beknit naški, a niko od njih nije zna beknit engleski. I svi su tili sa mnon pričat. I nešto mi objasnit. Otpale mi ruke. Dok san odgovara. A nakon po ure odnija đava đemper. Samo me potezali. Otegli se rukavi. Nisan nikako moga materi objasnit šta su mi radili. Pa, nastrada đemper.
- E! - uletin ja rodijaku i sad ćemo mi malo engleski. Kontan po naški, kad neće brdo Muhamedu oće Muhamed brdu. I tako mi malo. Ko Englezi. Najprije o vrimenu. Sparina. Smeta svakome. Ali isto se ubacivaju zalogaji vrućeg pečenog. I tako malo po malo, malo engleski malo naški, ko šta radi, čime se bavi, kad on zna sve o meni.
- Ti si writer ! - jeba te, on zna da san ja pisac!
- O je! - čuli su oni za mene. Na hrvatsku večer u Čikago. Znaju oni da san ja suvremeni pisac, i da baratan tehnologijon.
- Rodijak Mario je tebi posla e-mail. Mi smo tebi donili prezent. Znaš, naša femili - o, bogati, poradova se ja. Dobit ću poklon. Sad me odma zagolicalo, šta bi to njegova obitelj mogla donit meni, ko jednome suvremenom piscu. Još iz Amerike.
- Donit će mater. To je kao suprajz - nije on smija reć, ali eto kad smo se zapričali.
I nastavili mi ist, jeba ti priču, da se ne ladi pečeno. I između zalogaja, onako ponekad koja rečenica. I kad se je već došlo u fazu ladni bili gemišt i čačkalica, eto ti tetke. Vidin ja govori on njoj o suprajz. Ode tetka nazad i eto ti je začas. Nosi paketić.
- Evo našem uspješnom piscu da lakše napiše novu knjigu.
Naliv pero. Neko lipo u kutijici. I sad ona meni počela objasnit kako je to tehnika. U, jeba te, kontan ja. Bi će ovo neki laptop. Ono ko šta James Bond ima. Rekao bi olovka, a ono stotinu radnji radi.
- To ti se ovde otvori.
- ??
- Ovde staviš patronu. Tintu.
- ?
- I to je to. Unda pišeš.
- A ja san mislija u najmanju ruku da s njin mogu poslat e-mail rodijaku Mariju.
- Kakav e-mail? Šta ti je to? - upita tetka.

Najgore je kad ranon zoron krenu velike rasprave. Ono za prvon jutarnjon kavon. To je toliko sneno i besmisleno da je za svakoga normalnog nenormalno. Ali kad smo mi u pitanju, o tome rasprave nema. Rasprava se mora dovest do kraja. I tako to potraje. Po vazdan.
Jer zamisli da se ne raspravi o tako važnoj temi. Je li osmi ožujak ili je osmi mart. Ili je dan žena. Je li to neki međunarodni praznik star stotine godina ili je to komunistička izmišljotina. I tako redom. Ali nikako da se utvrdi je li ožujak ili mart. Jedni tvrde da je u nas ožujak a drugi tvrde da su se žene u Njujorku pobunile puno prije hrvatskog pravopisa. I nikad kraja. Dok se ne pojavi nečija žena. Unda ona kaže osmi trećega i gotovo. Di je cviće, sram vas bilo. Zasili tu ko da je Sabor. Kakve rasprave, de poduzmite nešto. Vanka tuđi muževi dile ruže dok vi zijate bezveze. I unda nebuloza. Čiji muževi.
Ko dili ruže. Našin ženama. Kad vanka imaš šta vidit. SDP-ovci.
Njihovi ljudi na strateškim mjestima. Rasporedili se i dile ruže. Pranić u odijelu. Crvena kravata. I onako šarmerski zaustavlja žene i dili ruže. Onako usuvo. Bez poljubaca. U ime SDP-a. Nekima drago. A neke ne znaju šta bi. Ustvari znaju da bi ružu ali nekako nezgodno što je od SDP-a. Šta ako ko vidi. A nezgodno zać iza ćoše s Pranićen. Šta ako ko vidi. A jebe se Praniću. On bi baš da se vidi. Kako to SDP drži do žena. Kako je to stranka starih šarmera. Ovi novi nemaju pojma.
Kad je šarmiranje u pitanju.
A na drugon kraju grada, točnije na vr grada drugi dili ruže. Malo mlađi šarmer. Širok osmjeh i fali zub. Sa strane. Ali isto faca. Još s onin ogromnin buketon ruža. Ko da je s reklame.
Ali ista priča ko i kod Pranića. Malo nezgodno. Gori na vri pijace. Puno svita. Prije nego što dođeš doma s ružon doć će glas da si uzela ružu od SDP-a. Još onako crvena. I šta će unda muž reć. Kupuju te za ružu. Sad prid izbore. Mudraci. To je samo izgovor da je nekakav dan žena. To su oni smišljeno. Da žene glasaju za nji.
Ali lipe ruže. Još onako lipo umotana. U celofan. S crvenin srcima.
I to je problem. Šta će srca. Da nije neka tajna ljubav. Ne smiš za živu glavu uzet taku. Da procuri priča po mistu. Jer ruže su crvene a tajne su skrivene…Zato i jesu tajne. Pogotovu kad su nestrpljive žene u pitanju. Hm...nestrpljiva žena.

Evo, završija je i maraton lađa. I ti naši lađari su odvezli svoje. Nisu se baš nešto plasirali. Ali, šta će, jadni, imali su sto problema. Dobro da su uopće i otišli na maraton s koliko su love krenili. Teško dolaze do love. Pitan šta je s turizmon?! Ovi prošli godina bilo je pusti priča o vozanju turista po Matici i zarađivanju love. Nema ništa od toga. Koji turisti? Nešto malo lani, preklani, ove godine ništa. A kad pogledaš pravo ove godine i nema turizma u našem gradu. Nigdi nikoga. Slabo viđan one lutavce s rusacima na leđima. Nekako splasnila i ta priča o Vrgorcu kao mjestu kraj sela…. Ništa.
I sad, kontan ja, loša sezona. Šta ćeš, nisu došli nigdi i niko neće zaradit lovu. A to nije dobro. I krenija tako ja u Makarsku da vidin kako je stanje doli. Ima li bar koji turista ili, ne daj bože, turistkinja. Kad, jeba te led! Ko da san upa u Rio za vrime karnevala. Sve puno. Ne moreš odat po Makarskoj. Nemaš di parkirat. Blokirana riva. Iljade svita. Ribarska večer. Piči Srzićeva glazba (mislin onoga Alekse, ne ovi Srzića), piče tovari, piva klapa, sviraju neki iz Bolivije. Prid općinon stejdž, na Kačića trgu stejdž, u Kod Kačića književnici potpisivaju knjige, butige rade do deset navečer, ne moreš proć priko Lištuna od strankinja. Još kakvih!!!
Svi jezika od svita. Tolika gužva da ne moreš povirovat. A ko fol sezona završava jer je prošlo pola osmoga. Pa šta je onda bilo u srcu sezone?! Ko će ti reć kad svi rade ko mutavi. Prodaje se sve, od sladoleda, riba, nakita, do magle. I sve iđe. I ono šta ne bi nikad ni pomislija da iđe. Uvela me žena u Konzuma da i mi nešto kupimo. Jer, mi smo kao kupovni dvojac. Ne moremo jedno bez drugoga. A imamo podiljene uloge. Ona bira, ja plaćan. I tako, dok je ona vršljala po policama, neka plava nešto traži po polican. Odma san je sinja. S istoka garant. Traži nešto, ali ne more nać. A briga mene, bolje da što duže traži. Šta ću, kad ima noge za minjat žarulje u Meteora bez skala. Plave kose, dobra ko dobar dan. Vidin ja, pita ona nešto moju ženu. Konverzacija je na slavenskim jezicima. Poljski i hrvatski. Ali, slabo se razume. Pita nju moja žena zna li engleski. Ova se odma zasmijala. Zna. Moja žena upri prston u me. Ova odma prominila facu. Kontan, nisan valjda toliko ružan. Vidin ja, ne bi ona razgovarala sa mnom. Ali, gura mene žena.
- Ajde, pomozi joj, triba nešto.
- Šta je? - ja prida nju, ona pocrvenila.

Stala ona malo, pa počela objašnjavat. Skužija ja odma. Allways. Počeja se ja smijat.
- Ne znan bi li je pita oće li s krilcima ili bez - govorin ženi. Žena me napala da san bezobrazan.
- Vidiš da joj je neugodno.
Raširija ja ruke nemoćno.
- Whit wings or without? - pitam.
Ova odvalila od smija. Ali, rješili smo problem. Jedino joj muž i dalje mrk. A šta će jadnik, sjebalo mu odmor. Allways. I tako mi izašli skupa iz trgovine.
A lipo smo se družili. Kontan, zašto ovo ne more bit u Vrgorcu. Zato što neće nikad ni bit. Jer, davno je reka Nele Karajlić u Baladi o Pišonji i Žugi:
«More je provod, more su koke / more je izvor života, je li tako Moke…»

Vrime predizbirne kampanje je uvik neko stanje općeg ludila di svi nastoje bit ozbiljni i pametni, učinkoviti i simpatični a ispada uvik suprotno i neprimjenjivo u praksi, jer cilo to vrime ispade da su svi ludi, i oni za koje bi tribalo glasat i oni šta bi tribali glasat. Ko neko stanje kolektivnog ludila koje ima za ulogu bit kolektivna terapija na kojoj se ispoljavaju svi problemi i grintavluci sakupljeni u protekle četri godine, kada su svi tili to ili ne nešto grintavi na ove šta vladaju i ljuti na ove šta su oporba. A svi oni zajedno probaju pridobit sve te grintave ljude da glasaju za njih, jer upravo su oni koji će rješit sve te probleme u naredne četri godine, jer, oni imaju plan. Oni imaju ideje. Oni imaju zamisli. Oni imaju analize. Stručne. Očekivanja. Predviđanja. Priviđanja. Proročanstva i prostranstva. Samo još fale oni da stisnu botun. I onda će krenit. Blagostanje. Dok ne postane sranje. I tako dok uživan u ovom ludilo gledam ovu mlađariju koja lipi plakate i one koji su na plakatima. Svi su sigurni da baš oni imaju ideju kako potaknit ljude da glasaju za njih. Jedni su za idealizam, a drugi ipak malo za materijalizam. Dat ćemo mi njima nešto pa će oni za nas. Malo predizborni skup, a onda zatim neformalno druženje uz mezu. Malo sira i salame. Jača stranka malo i pršuta. I kozjeg sira. I vina i Radenske. Vino je u bocama od 0,7. Jer to je kao kvalitetnije. A iza pozornice dva mulca s bidonom i livkom. Nadolivaju. Normalno, vino je iz vinarije. Ono iz refuže. Samo kad se stavi na stol ide prigodna priča kako je to specijalno dobro vino jednog našeg vrhunskog vinara šta to izvozi vani, nema to za običan narod. To je samo za izvoz. I za našu stranku, normalno. Jer je on baš u nama prepozna genijalce, i tako dalje i tako dalje…kako idu svi razgovori ugodni uz jelo i piće, koje se na kraju pretvori u razgovore u piće, jer obično nestane kruva po stolovima a sir i pršut se upekli na sunce da se svakome više gadi uzet. A narod ko narod, skloniji je piću nego iću. A to i je cilj svake stranke. Da su više na piću. Jer ako su normalni, ono mislim išta normalni di bi glasali baš za ove. Ili one. I tako trefin se ja u razgovoru ugodnom, uz crno s dva-tri starija čovika, onako priprosta ali lucidna tri tipa sa Stilja, mog omiljenog sela, u kojem nikad ne znaš, čiji su su i za koga će glast. I priča mi jedan onako, ispod brkova i između gutljaja.
-Dobro je ovo danas bilo. Lip skup, znaš. Dobija san kapu, a uzeja sam i kemisku i privjesak. Dobro je ovo. Neki dan san bija na skupu onih seljaka. Dilili su masline. Uzeja san lipo četri sadnice maslina. A obeća mi je oni šta je predsjednik da će mi dat još dvi. Donit će on to meni kući.
-Kako si moga uzet i od ovih i onih, upita ga kumašin njegov s krajnjih Stilja.
-Uzeja san, bogati, kad davaju. Bija san ja na svin skupovima. Bija san neki dan i na HDZ-u u dvorani. Bogami su mi dali šuškavac. Lipi plavi, kad oden u lov, odličan. Ne propušta kišu.
Onda san se počeja smijat.
-Pa za koga ćeš glasat, onda kad si od svakog uzeja ponešto upitan ja. -Neću za nikoga.
-Kako nećeš za nikoga?
-Jebi ga kad glasanje uvik bude nediljon.
-?
-Ja ti nediljon iđen na balote.

Evo, završili su svi božićni i novogodišnji blagdani i uplovili smo u novu, 2009. godinu. I sad «idemo dalje»! Kako je dr. Ivo i najavija na ovin prošlin izborima, i to «petom brzinom». U međuvremenu se je dr. Ivo opet malo pojavljiva na dragom nam ekranu HTV-a di nan je rekao kako malo moramo stegnit kaiše. Sad, ne znan je li to u programu «idemo dalje» ili u programu «petom brzinom», samo znan da ne mogu dalje stegnit kaiš jer san i ovako mršav.
Za razliku od proteklih godina, kada te od oni predbožićnih dana počmu obasipat poklonima, ove godine nema ništa. Prije di god sidneš na kavu daju ti upaljač, ovi iz osiguranja odma ti pošalju kalendar, poslovni partneri šalju ti lipe kemijske olovke i rokovnike, a članovi Gradskog vijeća, prije nego što odu na božićni ručak, dobiju lipo jednu kesu s poklonim ko gradske glavonje, u kojoj ima svega, od lipe kravate Croata do rokovnika s grbon grada. Firma u kojoj radiš 10 ili 20 godina da ti sat jer si bija vridan i vjeran firmi. I onda mi triba sve to raspakirat i slagat do Tri kralja. Tek tada možeš počet funkcionirat.
A vidiš kako nam je sad lipo ove godine. Kojih smo mi samo briga oslobođeni! Nisan iša na božićni ručak jer je dr. Ivo svojin HDZ-ovcima naredija da nema ića ni pića. Kako su ovi su to ozbiljno svatili nije bilo ni za one koji nisu HDZ. Automatski se nisan priždera niti san se opija. Znači, nisan mora u apoteku po Rupurut ili Gastal. Odma san uštedija nešto kuna koje nisan da za tablete. Nisan se opija, tako da me sutra nije bolila glava, niti san mora slušat ženu kako mi objašnjava da nije alkohol za svakoga, i da ko oporbeni političar i neman pravo na prižderavanje i opijanje, jer je to samo za vladajuće. Što se vidi i na TV-u jer samo oni imaju podvoljak, i stalno su zamantani.
Kako nisan dobija sat, ne moran stalno gledat u njega i stalno negdi žurit jer kasnin. Ovako uopće neman pojma koja su doba i da kasnin. Nisan uopće svjestan da kasnin jer neman sata. Svi poslovi su ležerni jer ništa nisan planira niti zapisa u rokovnik. Niti iman kemijske niti rokovnika, pa ni rokova.
I napokon, ne moran nosit kravatu, jer san onu lanjsku fleka pečenom janjetinon, a novu nisan dobija. I još sad, kad je ovo uvelo da se ne radi nediljon, mogu odmarat koliko god oću. A ne onako svaku nedilju u crkvu snimat neko krštenje. Sada će valjda i te mise bit ponediljkon. Na HTV-u. U sedan i po.

Evo zatoplilo. Sve je počelo rast i micat. Biljke rastu a životinje počele odat. A i ljudi. Ovi što miču. Što nisu ko mi u Vrgorcu. Mi negdi ne mičemo. A ovi moji rodijaci iz Amerike stalno negdi putuju. To je njima, taj holidej. Đava ga zna, samo stalno negdi odaju. I svako lito ili ti za Božić dođu k nama. Sa svin svojin svježin idejama. I svon pameti koju samo oni Amerikanci imaju. Jer oni su najpametniji. Oni i njiov Đorđ Dablju Buš. I tako kad je već počelo toplit došli i oni. Poslala ih tetka. Da upoznavaju domovinu, ili ti ga faderland. I sve rodijake oli ti ga kazane. A šta ću onda s njima. Odveja ih na Stilja. Jer to je naše selo, koje je naš faderland. Najlakše mi da ga odveden gori. I ovako nan komunikacija izgleda ko da smo oba maniti pa neka upoznaju i rodijake. Da svi kolektivno budemo blesavi. A rodijaci sa Stilja su specijalci s posebnin akcentom na budalaštinu. Njima nikad nije dosadno. Uvik nađu nekoga za zajebanciju. A najvole ove što su pametni. Što in dođu gori pa in pametuju na njiovon terenu. I sad kad je doša rodijak Amerikanac, red je da se naloži vatra, i štogod baci na gradela i da se popije štagod i baci pisma onako uz vatru. Nas puca nostalgija za logorskon vatron a on se odma ufura da je Indijanac. I priča nama priču, kako su indijanci bili zaostali dok ih oni nisu prosvitlili, i kako je i ovi naš kraj i sada zaosta u odnosu na te njihove gradove, tehnologije, kompjutere i svašta nešto napredno šta oni imaju a mi nemamo. Jer smo zaostali. A jebi ga. Ostali u faderlandu i sad smo glupi. A oni šta su ošli oni su najpametniji. Bogati, sve imaju i sve znaju. Rodijak Iko Matin naložija je vatru i dotra gradela na radnu temperaturu i onda lipo polega po njima svinjski kotleta i malo čevapa šta san donija od Joška Bantulova. Normalno ima tu i kruva ispod saća, stiga je i mali bidonić crnoga vina od zeta sa Staševice, imaju dvi male drvene bukare, za crno i za bilo, i sve u svemu, kako bi mi rekli; neka igre počnu. Pucketa vatra, maže rodijak kotlete petrusimon i maslinovin uljen, a čevapi već gotovi. Brže bolje ubacivaju se u kruv i idu odma. Čisto da se nešto prizalogaji dok kotleti budu gotovi. Ajde kad se je već poija čevap, da se popije čaša crnog. E, jebi ga. Ovi ne pije alkohol. A rodijače, koji si ti. Ne pije. Ne pije. I štaš mu. Gleda rodijak Stipan u me, a ja sligan ramenima. Ne zna šta bi. Ništa rodijače, skuvat ćemo mi njemu ode čaj. I to jedan pravi naš domaći. Autohtoni. Kakav nikad u životu nije pija. I sad ja prevodim, nije on baš sve najbolje razumija, ali oće čaj. «Ti» is OK. E sad će rodijak tebi pristavit čaj. Od čega. Rodijače, čaj od kamena. Od kamena. Je, od kamena. Zabilija ovi očima. Da «ston ti». Nije nikad proba. Vidin ja oni se smješkaju, kontan, «it is OK». Ovi Stiljski rodijaci piju crno vino i to cilo, onako uz vatru već ugrijani, kontan i ja, kakvi je čaj od kamena. I unda kreće priča. O kamenu. I receptu za taj čaj koji je star 300 godina. Još iz vrimena Turaka. I u tih trista godina naredalo se puno poučnih priča o našem domaćem sivom kamenu koji se i dan danas može vidit u našim pristavama. I još kad znaš da se od tih kamenja iz naših stoljetnih pristava može pripravit piće. Ko recimo čaj. I zamisli ti od kada se s kolina na kolino čuva ovi recept za skuvat čaj. Najbolji bude ako se baš poštiva recept. Znači, stavi se dva litra vode u brozvin. I loži se vatra ispod njega dok voda ne prokuva. Dok voda postigne radnu temperaturu, triba otić i donit jedan kamen iz pristave, takozvani, domaći sivac, onako težine do jedno po kila, a more do sedandeset deka. Lipo se obriše, ma mislin ne triba vele, oprala je njega kiša, i ubaci se u brozvin. I kuva se tako jedno, petnest minuta. Nakon petnest minuta, kamen se vadi i rodijak Amerikanac ga mora opipat je li omekša. Amerikanac pipa, ništa mu nije jasno, kamen ko kamen, ali da ne bi ispa ko nepismen, kaže da je tvrd. Misliš nije nimalo omeča, govori rodijak Stipan. Nije, kaže Amer. E to je dobro. Još ćemo mi njega jedno dva minuta i čaj će bit gotov. Vratili kamen u onu teću šta oni zovu bronzvin i prokuvali ga dva minuta. Eeee, sad je on gotov. Vidiš, još je siv. Je-je, još je siv, govori Iko i namigiva meni. Ja se počeja smijat, kontan, stvarno se previše zajebavaju. Ali, šta ću. Gledan šta će sad. Ništa rođo, uze brozvin u uli u čašu čaj od kamena, naš domaći, vjekovni, tradicionalni itd, i dade rodijaku Ivanu, šta ga zovu Đon. Gleda Amer u čašu, ništa mu nije jasno, uze malo i otpi iz čaše.

Fucken, what is this?!? Nothing!!! This is only a hot wather.
Šta je, šta kaže- pita Stipan.
A ništa, svatija je da ste mu otkrili toplu vodu.

Mi Vrgorčani smo uvik bili uspješni studenti. Poneki se i ne vrate s diplomom ali vrate se nečim drugim. Jer nije studiranje, samo bubanje iz knjiga. Studira se još svašta toga, što nas čini sretnijim i učenijim. Onako da imamo znanja iz svih područja života. Otić u veliki grad i tamo se snalazit isto je velika nauka. Još kad dođeš ovako iz maloga mista u velegrad ili ti ga metropolu, kako bi reka pokojni predsjednik. I unda kad dođeš gori poludiš od sriće kad vidiš čega sve ima. Tija bi sve vidit, probat, imat a u biti si siromašni student iz siromašne dalmatinske zagore. I unda moraju radit klikeri da bi doša do zacrtanih ciljeva. I tako ide ova priča o jednom našem studentu, koji je evo već stiga do treće godine fakulteta. Kaže da po cile dane stoji u sobi, i uči, da ne izlazi jer kad izađe da samo upadne u probleme. Uvik naleti na neku zgodnu curu, zbari je i unda pizdi jer nema uvjeta da je voda tamo-vamo, na kave, večere i slično a ima jaku priču. Kako bi rekla naša Nelica, ima prekrasne zamisli ali ga nema ko financijski pratit. Tako i on. Zbarija jednu finu purgericu. Onako ona sva šminka, radi u nekoj firmi ko menadžerica. I šta će sad on, onako visok, markantan prekrasnog osmjeha reć da je student. Ni u ludilu. Reka joj da je privatnik, ima veliku proizvodnju. I sve krenilo lipo. Malo zajebano kad bi ona išla na kave na ta otmjena mista di je kava skupa. Popiješ i sok, i ode lova za bonove u menzi. Unda mater popizdit. Da šta je sad počeja ist previše. Ne može da ne pošalje ditetu pare za menzu, a mali troši previše. I unda par put izbjega neke izlaske s purgericon. A ova se zagrijala. Finćukast njoj. Još dalmatinac s lipin akcentom i fantastičnim smislom za humor. A bili zubi i jebački osmjeh. Svaka majka bi ga poželila za zeta. I unda se on vadi na proizvodnju. Nije ima vrimena. Jebu ga obaveze. Unda ona ima razumjevanje. Unda izađe s njon priko tjedna. Prethodno u svih kolega pozajmi odjeću da kompletiraju neki fini image poslovnog čovika. Ali počela purgerica kužit. Kakva je to firma kad ti imaš vrimena izlazit radnim danima a ne vikendom. Kakav si ti poslovni čovik ne izlaziš na mista koja su in nego je vodaš na koncerte. I počeja još bit sumnjiv. I jedno večer na Trgu zapela ona da razjasni stvar. Počelo joj svašta padat na pamet i oće cura da zna na čemu je. S kin ima posla.
I zapela za njegovu proizvodnju. Šta radi i čime se ustvari bavi?
-Da nije kakav kriminal?
-Ma nije, šta ti je?
-Pa šta proizvodiš, di je kvaka, nemaš kome plasirat.
-Pa tako nekako, nemam trenutno, ali bit će.
-Čuj, nećemo se zajebavat, simpatičan si mi, lip si, i sve ok, ali neću da me zavlačiš, lažeš me.
-Ne lažem, majke mi!
-Pa zašto je tako teško reć šta proizvodiš?
-Pa nije mi zgodno sad, možda nije momenat.
-Nije momenat, a zavlačiš me mjesec dana, ako mi sad ne kažeš šta proizvod, čega si veliki proizvođač, idem ća i ne javljaj mi se više.
-Ok, ajde reću, ali nemoj mi otić kad kažem.
-Neću obećavam!!!
-Ja sam veliki proizvođač sperme!

Otprije je već poznato da ja volin svečanosti. Tj. domjenke. Svečana otvaranja, svečana zatvaranje, svečana otkrića i svečana pokrića. I kako se unda ne bi radova Danu grada. To je dan koji je cili u svečanostima. Od jutra do sutra. Ne znaš di si bija, di nisi bija i ko ti glavu nosi vazdan. Ali isto mi lipo. Onako zamantan cili dan. I sve ti u veselju prođe. Još kad se dobro svrši. Reka bi naš narod: «Sve je dobro kad se dobro svrši!» I, eto, doša nama naš blagdan Svetog Petra i Pavla. Oni su ekipa, pa nam dođu skupa. Na naše svečanosti. Kao što je na primjer svečano otkrivanje spomenika braniteljima. Jebi ga, triba ga svečano otkrit. Pa su ga po ure prije pokrili. Velikin lancunon. Da se ne opraši, jer u 11 je svečano otkrivanje, a komunalci u 10 i 30 rašalovavaju kalupe, nasipaju zemlju i sade cviće. A jedan iđe za njima i mete. I sve super.
Došli uglednici iz Zagreba, skupija se narod, poredalo dicu, sve je spremno. Spomenik je napravljen svim braniteljima i nalazi se isprid bivšeg Komiteta. I sve ko u vrime Komiteta. Narod čeka, za mikrofon izlaze političari i drže govore. Narod plješće. Ushićen. Plus 44 u suncu. A na srid podija u suncu male mažoretkinje čekaju da svi završe govore pa da one otplešu svoju točku i uveličaju svečanost. Podsjetilo me na stara vremena. Ko da je doša Džemal Bijedić. Skupili se pioniri i čekaju kad će Muza dat znak za otpivat. A sad je doša ministar Čobanković, a čekaju mažoretkinje. Isto bijela bluza, a crvene suknjice. Malo promine u boji. I male crvene kapice na glavi. A prije su bile plave.
I tako, reda se ekipa za mikrofonom. Svi pričaju priču. Kako je sve super i sve za pet. A narod crkava na čelopeku. A male mažoretkinje cide se u suncu i čekaju. Voditeljica svega u našem gradu Željka Opačak najavljuje jednog po jednog govornika. I svi lagano za mikrofon i pričaju svoju priču. A vruće i njima. Svima ogromna znojna fleka na košulji ispod pauza. I nikad kraja.
I unda za mikrofon dođe general. U jaketi. I onako lagano ko da mu nije vruće…. Ja neću biti dug…. Kad smo mi '91. … ovde, branitelji, Vrgorčani, bla, bla, ponos nacije, obrana, … dignitet, tisućljetni san, ratni uvjeti, vitezovi, hrabro srce s kamena, sinovi zagore …. tup…. Pade jedna mažoretkinja u nesvist i onako s nogu izvrne se na leđa i opali o beton. Narod odma skače, skače voditeljica, mala u nesvisti, vuku je po onom betonu u lad, ovi pogleda malo… Vidim da je nekima vruće, ali ja sam nadahnut… U ovom veličanstvenom trenutku ponosa…
I govori čovik i govori, niko ga ne prikida, a unda on kaže: I dozvolite mi da kažem …. tup… Pade druga, onako ko vrića, samo se opružila…. I sada ćemo mi otkriti ovaj spomenik. I dok ovi s nekin kartonima, koji liče na lepezu, lade ove zamantane mažoretkinje na skalinima Komiteta, general, ministar, neki iz Županije i Šljema potegnuše oni lancun…. I otkriše spomenik.
Lip, moran reć, lip spomenik od rosvaja, avangardan i moderan, samo malo baca na Galebovo krilo u Podgori, ali jebi ga…. Aplauz od strane ushićenog naroda na plus 44.
I taman kad sam mislija da je gotovo, da iđemo ća, fratar za mikrofon. E sad ćemo se pomolit, svi skupa i blagoslovit…..
- E, moj Iko, doklen je ovo došlo? - stojin kraj Ike Kalajžića, zapovjednika naše Policijske stanice, i pitan ga.
- Šta? – čudno me pogleda.
- Moj Iko, počelo se molit boga isprid Komiteta.
Iko se zasmija, i ja se smijen da me niko ne vidi. Krenen da ću slikat fratra …. tup… treća……..

Neki dan rodijak Željko G. naša je potkovu u Matokitu, pa je doša do mene. Mislija je da je potkova otpala Doratu. A nije. I dok smo smišljali čija je potkova, ja sam zaključija da je to neki znak. Potkova je rodijače, znak sriće. Bogami rodijače, neka će velika srića zadesit Stilja. Već nakon nekoliko dana na Internetu san pročita da najveći svjetski stručnjaci koji proučavaju NASA-ine snimke iz svemira, predviđaju da će ove godine bit dobar urod kumpira u Lukovin. I eto ti sriće za sve Stiljane i Vrgorčane koji su porijeklom sa Stilja i svima koji se rane stiljskim kumpirima. Taman kad san pomislija da je sva naša srića u kumpirin, doznajem da se je oformilo nekoliko Udruga koje će spasit Stilja od daljnjeg propadanja. Jer na Stiljima ima svega samo nema stanovnika, ustvari ima ih još nešto malo ali uglavnom većina je odselila i vraćaju se samo kad dođe vakat za ić k Svetom Ivanu. Te Udruge koje se sada odjednom naglo bore za opstanak Stilja uglavnom nisu sa Stilja. Recimo za dobrobit Stilja najbolje je živit i osnivat Udrugu u San Francisku ili Vladivostoku. Jer normalno je da će najbolje brinit o nama neko ko je sto iljada kilometara dalje od Radine Pušilulina pristave. I sada te Udruge imaju prekrasna rješenja za nas kako ćemo mi vratit Stilja na prvobitno stanje kad je gori bilo nekoliko iljada stanovnika i pune škole dice. Pošto su gori ostali samo rodijaci koji se nisu oženili centralni je problem što nema žena koje bi rađale dicu i stvarale nove Stiljane. Tako bi se u najhitnijem roku na Stilja dovelo oko dvista mladih Ukrajinki ili Ruskinja. One bi se u rekordnom roku udale za rodijake. U roku od pet godina svaka naša nevista Ukrajinka ili Ruskinja rodila bi u prosjeku sedan dice. I tako za jedno pet godina bilo bi otprilike naziđano jedno osan razreda. A fala bogu ima učiteljica. One bi s fićon iz Vrgorca dolazile na Stilja predavat ruski. Mladi rodijaci pošto su jedna gadna kombinacija između Stiljana i Rusa bili bi malo prežestoke naravi. Tako da bi učiteljica svako malo dobila bubak kad ne bi rodijake pustila da iđu brazdat za kumpira u Lukove.
Unda bi nas se uvatija ovi UNESCO i te njiove kampanje protiv nasilja nad učiteljicama. I tu već nastaju problemi. UNESCO bi osnova Udrugu za zaštitu učiteljica. Normalno iza njih bi stali Amerikanci. Onda bi Bush posla svoje snage na Stilja da uvedu slobodu i demokraciju. Unda bi se Rusi javili za nas. Jer sve su neviste njiove i samin tin i u dici je ruska krv. Pa bi stiglo malo Rusa s lakin naoružanjem. Unda bi Amerkanci stigli s tenkovin. Gazili bi po docima di je posađena kapula i raštika. To bi razljutilo Ruse pa bi oni unda montirali raketne nosače na Divića dolac. Amerikanci bi odma poslali neki Šatl u svemir da nas odgori probaju kontrolirat. Svakodnevo bi dobivali najnovije snimke iz svemira. I ti snimci bi ih dotukli. Jer in ništa ne bi bilo jasno. Snimci bi pokazivali kako rodijaci u Lukovima okopavaju kumpire. Kad se dođe na kraju reda izdaje se slijedeća zapovijed: Počini, zapali. Ovi što ne puše bi čas legli. Onako bezbrižno.
A šta bi se i sekirali.
Kad ima Udruga koja misli o njima.

Završava sezona u primorju. Sve nekako tiše. Sve manje djevojaka u ljetnim haljinama. Stižu polovnjače iz Skandinavskih zemalja. Onako udate, razvedene i malo starije. I one najstarije. Sad kad je pod sezona one stižu. Da in nije vruće. Jer kad dođu u osmi misec deset posto ih se ne vrati. Herc in ne izdura ove naše temperature. Onda rade pogrebna poduzeća. Ali sad je njima taman. Temperatura oko 25 one u majcama na špaline i bućkaju se u plićaku. I piju kave po kafićima. Ustvari alkohol. Koliko sam primjetija. I sve in je jeftinije nego gori. Pa zato ostanu po dva-tri miseca. Udomaće se u Biokovci ko da su na trajnoj rehabilitaciji. A to dobro dođe ovin našima što su tu na rehabilitaciji. Ko moj rođak. Počeja radit od 30 godina. Pa ga uvatila kičma. I unda svi zabrinuti. Uvatila ga kičma a tek mu 30. Da je radija od 18-te ne bi ga sad uvatilo. Atrofirali mišići od ležanja. Pa mu sad palo napamet radit, di neće otić koji pršljen. Ali šta ćeš kad je tvoj. I sad pogodiš u Makarskoj. Red je otić vidit rođu, popit kavu. Ili kakvu prigodnu tekućinu. Jer ista nam je tekućina u žilama, ipak. Stiljska krv. I tako ja iđen se nać s rođon u Biokovci navečer. Ja tamo, kad on u onim debelin foteljama tamo sa strane s jednon blidon polovnjačon. Onako nema još četredest ali tu je. Nije ni loša. Ali pigava. Kontan malo ću ja za šank dok rođo ne izmini par rečenica sa strankinjon. Lagana ćakula s konobaron, i ona je naš, iz Kozice, popija kavu i šta ću sad više. Iđen ga zvat. Valjda se je napriča s onon pigavon. Ja tamo, vidin rođo ima bliske susrete. Ne sidi više kraj nje. Nego uz nju.
Dihtuje joj uz bedru. Taman je on nešto započeja. I šta ću sad. Nazad. Da ne prekidan. I gledan ga onako iz daljega.
Vidin ja da je rođo ko Troskot. Kako joj je ultija odma san skužija da će ga teško istrat. Dok se je ona snašla on se je već proširija po cjelom području. Vrti ona nešto očima, namišta facu kao da ima rješenje za sve a rođina ruka već na bedri. Kontan, ne moreš ga mala sad istrat ni Cidokoron. Počeja puštat pipke a ona se ne odupire iz kulturnih razloga. Pogodila fina pa neće odma dizat frku. A taki je i Troskot. Kontaš ostavit ću ga za sutra, pa ću ga sutra polit. Jebi ga prekosutra, već je on na domaćem terenu. Šta je najbolje vidin ja da se rođo ufura u lik. Znan da nema para u džepu ali naručiva on. Za se, za nju i časti konobara. Jebe mu se. Zna da neće plaćat. Nije ga ni briga koliki će bit račun. Nakon malo, dopizdilo mi čekat. Zovnen ga na mobitel. A stojin dvadest metara od njega. Baš glupo. Diže se rođo; Just a momet, ostade ona čekat i eto ga k meni.
-Rođo neman ti sad vrimena, drugi put ćemo popit kavu.
-Ma nema frke rođak.
-Nego ako imaš 100 kuna pozajmit.
-Iman rođo. Vidin ja da si ti zdrav a to je meni najbitnije. Jeba pare!

BG-3 i BG-4 su najnovija ludila u ovome mome svijetu. Dakle, Baterry grip 3 i Baterry grip 4. Baterry grip je jedan nadomjestak na fotoaparat koji uglavnom služi kao rukohvat da ti aparat lipše leži u ruci i da ti to kao bolje hvataš. A kako su japanci praktični oni su ga napravili da je unutra šupalj i unutra ugurali četri baterije i kad se to sve spoji imaš i napajanje za aparat. I to je sve u svemu OK da nije za ta ludila potrebno dat koju iljadu kuna. A šta ćeš, svi oćemo biti napredni i u tehnološkom trendu, a te tehničke inovacije i suvremene koštaju puno. Ali kad sve saberen vidin da se to najnovije tehničko dostignuće koje ti lipo sida u ruku zove isto ko što se je u nas u dalmatinskoj zagori prije trista godina zva kamen koji ti lipo sida u ruku; Grip. A zove se i dana danas; Grip. I dan danas postoji narodna uzrečica; Gripon u rebra. To ti je kad te neko potegne kamenom koji lipo sida u ruku pa te pogodi u rebra. I onda te boli ispod majce a niko ne vidi šta ti je. I to je u nas u ovoj kamenoj Dalmaciji običaj ima trista godina. Toliko dugo da je ta vještina gađanja kamenjima skoro postala nasljeđe u određenim obiteljima iz planinskih krajeva, kao šta je moja.
Cila priča o gripu i rebrima navodno datira još iz vrimena Turaka. Kad su oni vladali Vrgorcem i kada je kamen bija višenamjenski ili ti ga kako sad naši političari kažu, polivalentan. Kad bi naiša Turčin na konju naš čovik bi odma brže-bolje skočija iza pristave i sklonija se. Jer Turci nisu baš mazili ni pazili naš narod pa se je bolje bilo sklonit. A kako je naš čovik uvik pruža otpor okupatoru tako i kad bi se sakrija iza pristave razmišlja je kako pružit otpor i napravit nešto drskom okupatoru. I tako kad bi Turčin naiša na konju onako sam, samouvjeren lagano jaši, naš čovik bi ga sačeka, uzeja jedan grip iz pristave i čeka ga da se približi. Grip je onako kamen od po kila do sedandeset deka, isti ko i pristavaš, samo lakši. Grip je onako da ga taman možeš uzet lipo rukon i zamanit svon snagon a da ti nije problem. I kad bi Turčin doša do pristave onda bi ga naš predak potega tin gripon u rebra. Od tada i potiče narodna poslovica: «Gripon u rebra». Cilj je bija što jače prodrit ga u rebra, tako da mu slomiš bar jedno a dva budu bar nacikla.
Tako da dobije pod jaketu i da drži to šta je dobija. Tamo kad dođe k svojima da oni ne vide, u glavi izgleda ok, noge ok, ruke ok a njega boli. Ko će vidit šta je pod jaketon. Niko ne vidi a njemu otpadaju rebra. Ne smi ni zakašljat. A kamo li da bi pomislija na kakvu seksualnu aktivanost s kakvon našon domaćon kršćankon koja prolazi uprćena s brimenom lozine na kostima. Uglavnom, najbitnije je bilo imat dobar zatez. Što jače bacit grip. Preciznost je bila manje važna. Jer ako fališ rebra ode ti kamen malo gori pa ga pogodiš u glavu, to je isto Bingo. Svi bi u selu znali da ne znaš gađat, ali bi te isto svi cijenili jer si Turčinu razbija glavu. Bija bi još uvaženiji u selu ako je Turčin recimo bija dvi ure u nesvisti. Ili tri. To je već ono bilo, ko dodatni bodovi. Najgore bi bilo ako bi podbacija. Pa pogodiš u konja. Ža ti životinje. Koja ti je draga. Jer je pametna. Ona bi se odma naglo propela na zadnje noge, tako da Turčin padne s njega i slomi ruku ili isčaši gljezno. Koja su to lipa vrimena bila. A danas ovi okupatori vozaju se s nekim bjesnim džipovima i ne jebu nikog od nas na cesti. Uzimaju na zemlju, uzimaju nam tvornice, uzimaju na plaže i uzimaju nam otoke. A žene ni da ne spominjem. A domaća ekipa sidi u kafiću i šalje ima prijeteći sms. Ili mail s laptopa. Takva su vrimena. Mi napredni a okupatori cili rebara.

Evo ima jedna godina dana isposlova sam jednu stara napuštenu garažu za mlade bendove. Malo pomalo neki momci su počeli svirat i sve ih je više i sve je više opreme a nigdi prostora za svirat. Onda sam im rješija tu prostoriju i oni su se smistili u garaži od bivšeg Komiteta. Lipo su izbacili sav stari otpad, okrečili zidove i postavili laminat na pod. I još su stavili stiropor po zidovima i stropu da smanje buku. I svakim danom sve je više mladih ljudi koji se tamo okupljaju i sviraju. I došli smo do tri mlada rock benda, koliko ih nikada u povijesti ovoga grada nije bilo. I onda su ih svi počeli zvat; ekipa iz Komiteta. A kako ovi jedni nisu imali ime za prvi nastup su rekli; mi smo Komitet bend. I tako ostalo. I tamo svakodnevno sviraju. I oni i ostali bendovi. Hardfire i Nove nade. I svi praše, jedni punk-rock, jedni ljubavne rock balade a treći onako lagane stvari koje svira svaki početnički bend. I sad su počeli svima smetat. Svaki dan iman sačekušu u kojoj mi neka lokalna gospođa da mi kaže kako oni tamo piju. Kako oni tamo idu šipke i mrve po okolišu. Ova mi se kune da su ostale kese od čipsa i boce od pive. Još se nađe jedan pametni gospodin koji misli da bi to tribalo zabranit. Jer su bučni. I sviraju stranu muziku. Koju niko ne razumi i neće slušat. I još ovi što su nastupili na Biklijadi se zovu Komitet bend. Ma možeš li zamislit; Komitet bend? Ma je li oni znaju šta je to Komitet? Sto posto znaju. Ja mislim da je njima to jako važno. Jer njima je sada 16-17 ili 18 godina. Njima je jako važno šta je to Komitet. Njima nije važno to što sviraju. I što in dolaze curice tamo gledat ih dok svirat. I donesu in čips i pive. To njima nije važno, što su te curice došle nabavit broj mobitela gitariste iz Komitet benda. Njima nije važno, što koriste gel u kosi, nose kožne jakete i kontaju kako bi napravili koncert u Korza. Njima je najvažnije da im starci od 70 godina objasne šta je to bija Komitet. Ko su bili ustaše i partizani. Ko je koga zakla. Ko je kome napravija žrtve. Ko je koga ostavija bez posla. Ko se je vinča u crkvi a ko nije. Ko se je krstija 91 a ko prije dok je bija mrak. Ko su ustvari neprijatelji. Žuti, zeleni, crveni narančasti i svijetlo plavi. To je njima jako važno. Jer ako to budu znali, ona mala od 18 godina odma će mu dat broj mobitela. I počet će vlažit.

Evo priprema se Biklijada. I sad je borba da se što bolje i što više promovira taj spektakl. Da dođu ljudi. Nelica piči punom parom. Od radija do plakata. Napravila dvi vrste plakata i oblipila grad. Jedan onako stari standardni i jedan novi onako avangardni. Baš onako u stilu kad se Nelica zaigra. Ženska tila u kratkim suknjama da se lipo vide noge a gori umisto glave, glava od koze. I sad su to neke žene s glavon od koze. Da nije avangardno reka bi čovik onako seljački, doli lipe noge a u glavi koza. Ali ja svakako ne razumin umjetnost pa to ne vidin tako. Eto meni je čovik neki dan doša u kuću da mi objasni kako ja ne razumin umjetnost i kako ja ne znam ništa o umjetnosti. I kako je moja prošla kolumna o bombonima bez veze. Pa je on doša meni u kuću da mi objasni šta sam ja napisa. I šta sam ja mislija. E to je meni genijalno. A usput mi je prinija i mišljenja nekih svojih iz sela. Posebice nekih koje je nedavno učlanilo u HDZ pa se ponašaju ko da ih je učlanilo u MENSU. Ali to je tako u nas. Svak ima svoje mišljenje o tuđem radu. Tako su se i neke vrgoračke gospođe naljutile sad na Nelicu radi plakata. Ovih što imaju glavu koze. Samo nisan dobro skužija koje su se gospođe naljutile na Nelicu. Je li ove što daju mliko ili ove što piju vino. Ako su se naljutile ove što daju mliko ja bi sta na njihovu stranu. Čisto onako zbog moje ljubavi prema mliku. I ženama koje su mlikate. Jebi ga, ne mogu in odolit. Meni su nekako najlipše žene koje su u fazi da daju mliko ili će davat mliko. Onako lipo sisate, kad su in sise onako pune i jedre i lipo stoje. Ne moreš je pogledat u glavu sve da i oćeš. Ja obično gledam u te mliječne predjele. A mislim, ko da je bitno u tom momentu kakve su joj boje oči. Svakako bi ti se svidile, koje god da su. I sad možda nije red da se Nelica po plakatima šali s ženama koje su za mliko. Ali one su obično nježne. Jer čim je mliko u pitanju znaš da su u nježnoj fazi. Ne rastu sise bez veze. One rastu od nježnosti. I nježnih aktivnosti. A takav je i Nelicin plakat. S pozivom na nježnost. Samo je zajeb ako su se naljutile ove šta su za vino. One su opasne. Jer vino još vrije. Nije se to još sleglo. I sad ako su popile koju čašu takvog koje vrije, znaš i sam da vrije u noj. I da joj svaki đava smeta. I da je ljuta i opasna. A plakat je taman dobro doša da se istrese na nekoga. Zato, svi na Biklijadu. I dodajite više mlika. Budite nježni i miroljubivi. Možete i kojoj gospođi pogledat u sise. Samo nemojte vikat na Nelicu. Jer ako ona počme kupit u prsi, moglo bi se svašta desit. Možda bi joj i sise …….

U Koteze san otiša vrcon sa Stilja, kako bi rekli naši stari. Na Stiljima sam bija na jednom vjenčanju, onako pravom, lipom, ugodnom, koje je vodija naš don Marin. Definitivno je najbolji svećenik u našem kraju, za ove naše svečanosti. Zna čovik i gotovo. Sve lipo ležerno, mlada lipa, ekipa Stiljana u štimungu, i baš svadba kako triba. Na kraju su svi izašli isprid crkve, one naše Sv. Ivana Krstitelja, i mlada je bacala bombone. Dica i odrasli su vaćali bombone i odma ih odmotavali i ubacivali u usta. Ja san uvatija jedan voćni bombon, ubacija ga u usta, napustija najdraže mi selo i zaputija se u Koteze, jer je doli treći po redu Music festival.
A kad san doša doli ima san šta i vidit. Na stotine ljudi. Nekad ti nije jasno kako neke stvari funkcioniraju. Ali, to ti je kad se stvar zakotrlja. Onda ide. Ide i ne staje. I sve je jače. Tako i taj festival u Kotezima kojem smo moj gitarista Lepi i ja prve godine dali štih koji svake godine privlači sve veću pozornost. Razni kantautori i bendovi sviraju, a narod pleše po bućalištu. Pajo peče ćevape, toče se razne tekućine… I, sve u svemu, ko mali Woodstok. Mi smo malo svirali, onoliko koliko su nam bubnjari mogli izdržat. Sad imamo i zamjenske bubnjare. Jer Max je već malo u penziji.
Onda su došla dva Mercedesa s upaljena svačetri žmigavca i blokirali cestu. Narod je odma poletija na onoga zadnjeg crnog. Otvaraju se vrata i izlazi zvijezda. Cobra. Na očima su sunčane crne naoćale, na glavi zavezana majica. Odma se vidi da je zvijezda. Izlazi se direkt na binu. Ivica Begin najavljuje spektakl. Uzima čovik mikrofon i kaže: «A sada vanzemaljski rock!» Svi se smiju. Ko, ono, «vidi budale». I poče čovik arlaukat, plesat, skakat po bini. Svi se smiju. A onda je počeja pivat: «Nisu svi bomboni isti, nisu svi bomboni isti, nisu svi bomboni isti»…. pa tako jedno deset puta. Unda malo gitarista okrenija dva akorda, unda opet on: «Nisu svi bomboni isti, nisu svi bomboni isti»…. i tako opet jedno deset puta. Taman kad san se pita koji je smisao teksta on je počeja vikat: «Karamela, karamela, karamela»…. i tako jedno sto puta. Dok svima nisu izašle karamele na uši.
Skupila se ekipa isprid bine, ruke su gori, vidin ja da je čovik zvijezda. A onda odjednom poče vikat u mikrofon: «Avijoni, avijoni!!» E to je tek bija spektakl! Kad su se njemu počeli priviđat avioni.
«Lezite doli, avijoni, lezite doli!»
Odjednom, ko po komandi, svi na bućalištu legoše u onu prašinu.
«Lezite doli, lezite doli, lezite doli!»
I leži rulja u prašini bućališta.
«Amo dizanje!»
Svi se dignu.
«Amo ruke gori!»
Oni ruke gori. A svi mu se smiju. I snimaju ga mobitelin. Ko lud on. A on opet: «Avijoni, avijoni!» Ekipa se odma baca u prašinu bućališta. Crvenica s bućališta in se zalipila za znojne majice. Ali, svi su oni u transu. A Cobra je ka redikul, valja ljude po prašini. Liga i diže. Kako mu padne napamet.
I sad ti kontaš ko je ovde lud? Zašto bi se neko baca po zemlji, a da mu je pri tom dobro? Samo prava raja zna u čemu je trik. Nisu svi bomboni isti.